Pripadala je Albertu, njihovoj deci, roditeljima, sestri. Pod velom Ajnštajnove slave propadala je fizički i mentalno, tiho, trudeći se da ne remeti njegovu reputaciju. Život Mileve Marić može se opisati kao senka. Bila je senka onih koje je najviše volela. Ceo svoj život podredila je tuđim potrebama tako da je na svoje zaboravila.

Nije diplomirala, a silno je to želela. Da li bi bilo drugačije da je imala diplomu sa Politehnike? Kada se prođe pored njene kuće u Rumi, to je nepromenjena misao koja prati korake. Ta kuća… ona je sve suprotno od onoga što bi trebalo da bude. Užasna, stara. Oronule, kitnjaste fasade neskladnih boja. Prvo kuća njene porodice, u kojoj je provela deo detinjstva, u blizini gimnazije, potom – ništa, pa običan stambeni prostor, zatim radnja auto-delova, pa onda ponovo – veliko ništa. Ruglo. Negde na sredini stoji mala tabla na kojoj je, gotovo stidno, ugravirano da je tu živela slavna Mileva, supruga Alberta Ajnštajna.

Kada se spomene Ajnštajn, vole Rumljani da se pohvale kako je Mileva živela tu, išla u gimnaziju “Stevan Puzić”. Vole da je prisvoje jer se tako osećaju uzdignutije. Tako se i ona osećala, kao da pripada svima, samo ne sebi. Svakome je ostavila komad svoje duše, samo za sebe nije umela da je sačuva.