Još od iskrivljenih perspektiva scenografije za Kabinet doktora Kaligarija, preko zle sudbine Nosferatua i zastrašujućih visina i nigdina Metropolisa, nemački ekspresionizam je elegantno preneo atmosferu gotske arhitekture i poezije na film.
U urbanim identitetima osamdesetih i devedesetih, transponovanje arhetipova koji počivaju od Igoa i Stokera preko Lugošija do Roberta Smita, postalo je recidiv reprezentacije gotske potkulture poslednjih četrdesetak godina.
Filmovi poput Gladi, Edvarda Makazorukog (Betmen), Vrane raskošno spajaju žudnju za večnim životom i večnom ljubavlju koja se gotovo uvek završi tragedijom. Međutim, tu su i savremene urbane egzistencijalističke kulise koje kod Antonionija predstavljaju moderni problem otuđenja.
U nabrojanim filmovima, samo se potvrđuje da su velike tragedije određene većom distorzijom prostora.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
