Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici „Nikad bolje“.
***
Veče pre nego što ću pročitati tvoje pismo pročitah na tvom portalu tekst „Šta nama znači reč Ćaci i postoje li među nama u Hrvatskoj ćaciji“. Baš se dobro namestilo to pisanije; ionako sam bio naumio da zapodenem diskusiju na temu „ćacija“. Nije ona uopšte jednodimenzionalna, još manje jednoznačna.
Krenimo od početka. Napisati „ćaci“ umesto „đaci“ nije izraz neke naročite nepismenosti – i sam to kažeš u tvom tekstu – brzopisna, naime, ćirilica idealna je za takve omaške, pogotovo otkako je tzv. „krasnopis“ postao stvar daleke prošlosti. (Nije mu cvetalo ni u vreme kad sam ja polazio u školu, a to je bilo poodavno.) U suštini, ćirilica se može ispravno pisati jedino krasnopisom. I to polako. I to penkalom. Svako pojednostavljivanje, ubrzavanje i flomasterizacija ćirilice završava u brljotinama i nečitkostima, od kojih „ćaci“ nije nešto najgore što se može napisati. Dok sam uopšte pisao rukom – što sada činim samo u krajnjoj nuždi i uz popriličan napor – ako bih pisao ćirilicom, već bih sutradan imao muke da razaznam šta je u rukopisu „š“, šta „m“, šta „t“, šta „i“.
Nisam pravo da ti kažem siguran da li bih i sada, ako bi trebalo da napišem „đaci“, dovoljno uspešno zavrnuo „đ“-ov repić da ne ispadne „ćaci“.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
