Doček Nove 2025. Studentski trg. Nisam brojala koliko je upaljenih svetala bilo na telefonima, zaista nije bilo važno. Ta zaglušujuća tišina kojom je dočekana Nova godina, nešto je najuzbudljivije za doček što sam ikada doživela. Stoje ljudi čije se čuje samo disanje, utišani telefoni, ni pas da zalaje, a bilo ih je, ponoć umotana u tišinu, niko se ne grli, ne ljubi, ne čestita… niko.
Prošlo je tih 15 minuta tišine i ljudi su krenuli da čestitaju jedni drugima nešto čemu se nadaju – srećniju Novu godinu. Niko nije bio pijan, nisam videla flašu ni u čijoj ruci, samo neke uplakane i nasmejane ljude koji proslavljaju zajedništvo i deljenje dobrog.
A okolo nas nebrojenih, iz pravca sedišta jedne od stranaka na vlasti, paljene su baklje, bacane su petarde, pravio se lom. Kako je to zvučalo tragikomično nama koji smo ih ignorisali. Niko ih nije opominjao, sklanjao, jednostavno smo ih ignorisali. Nisu nadležni.
Pretpostavljam da je takva vrsta ignorisanja i činjenice da su uprkos velikom trudu da ometu ćutanje bili nevidljivi, pojačala njihov bes. Uzalud. Niko nije bio isprovociran da reaguje. Niko. Nismo došli zbog njih, nego zbog onih kojih nema i zbog nas koji smo još uvek ovde.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
