“Ako sad odemo, niko se neće vratiti.” Ovakvu rečenicu smo mogli da čujemo pre vrlo kratkog vremena. Izgovorio ju je gnevni mladi čovek okružen vršnjacima, podjednako nezadovoljnim prikazanim rezultatima izbora. Opravdano ljuti, bez odgovora i od onih za koje su, pretpostavljeno, glasali, u svojoj bespomoćnosti su izrekli zloslutnu pretnju. Da, kad neko jednom ode, ne vraća se.
Nije nam strano saznanje o tome u kom broju su mladi ljudi emigrirali između dva rata, nakon Drugog svetskog rata, ali i u skorašnje vreme, devedesetih. Odlazili su sa idejom da se nikad ne vrate. Snalazio se ko je kako umeo. Pamtim scenu ispred Studentskog parka, jedne od polaznih destinacija za tamo daleko. Pokušavši da podigne vrlo težak kofer sa spakovanim životom u njemu, mlad čovek se našao sa ručkom od kofera u ruci. Zamislite očaj na njegovom licu. Pritrčao je jedan nepoznati čovek, skinuo kaiš sa pantalona i njime uvezao kofer. I tako ode u svet čovek sa svojim životom u koferu i tuđim kaišem od pantalona.
Sa raznih destinacija su potom stizala pisma, fotografije, ko je imao nekoga ko putuje „tamo” ili je u poseti „ovamo” mogao je da pošalje ili dobije bar čokoladu. Kako se familija ne bi sekirala ovde, tako su naši tamo umeli da se fotografišu ispred tuđih kuća i kola kako bi utešili najmilije i pokazali da im je život lep. Tek mnogo godina kasnije rođaci su otkrivali tu dobro čuvanu tajnu. Naravno da nije svima bilo isto. Sećanje me je povuklo na tu, mračniju, stranu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
