Postoji li pisac koji nije poželeo da vidi Nju Orleans? Ne mislim da postoji. Usudiću se da kažem da u svakom književnom sazrevanju knjiškog moljca postoji makar nekoliko južnjačkih pisaca koji oblikuju ukus i težnje: Fokner, Fleneri O’Konor, Harper Li, Truman Kapote, Karson Mekalers i, za nas opsednute dramom, naravno Tenesi Vilijams.
Potom, ukoliko ste odrasli kao ja u kući sa jednim bumerom i starim hipikom-rokerom, velika verovatnoća je da ste mnogo puta sa ogrebanih CD-ova slušali o Nju Orleansu, ili makar o Jugu. Bobi nas je odvezao u Nju Orleans, leto je vruće a pamuk visok, a u gradu postoji i Kuća izlazećeg sunca.
Posle, kad smo bili tinejdžeri, otkrivali smo i “Pravu krv” (True Blood) i kad smo malo odrasli, naše omiljeno remek-delo “Pravi detektiv” (True Detective). Iskreno, odrastanje romantične devojčice teško je zamisliti bez snova o Jugu, gde lenjo letnje sunce obasjava kuće posute krvlju – procepe u podu, grehove predaka i besomučne pripovesti o Severnjacima koji su razorili i popalili nekadašnje plantaže.
Onda “Prohujalo sa vihorom” i bajke za malu decu: crnci su bili srećni dok su bili robovi i ostale laži za umirenje savesti. Bili smo opsednuti onim što nam je, možda zbog tereta sopstvene prošlosti, bilo blisko. Južnjačka gotika, san o močvarama, prikolicama i Karibima u Americi.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
