Ima jedna šeretska izreka: “Srbin ćuti dok se ne naljuti, a kad se naljuti… ćuti ko zaliven.” Prvi deo ove duhovite doskočice je donekle opravdan jer prođe dosta vremena dok Srbi ne reaguju na očigledne nepravde i zloupotrebe vlasti. Ali kad stvari stignu do usijanja, onda dolazi do izražaja ona svetlija strana našeg nacionalnog karaktera – Srbi dižu bune i ne prestaju do konačne pobede.
Bilo je mnogo povoda za pobunu ljudi protiv bahate autoritarne vlasti koja punih 12 godina čini sve što joj se ćefne: laže, krade, preti, ucenjuje, potkupljuje i bogati se ne poštujući ni Ustav ni zakone države kojom upravlja, tačnije vlada. Neoradikali presvučeni u odeždu naprednjaka, a potpomognuti velikim brojem prebega iz prethodne političke demokratske elite, korupciju su naprosto legalizovali i pretvorili u način života. Uspešno su rasparčali opoziciju i učinili je nemoćnom, sve to zahvaljujući ponajviše medijima koje su zarobili i pretvorili u propagandna sredstva svoje pljačkaške mašinerije.
Uspostavljanjem medijske blokade mogli su lako i nesmetano da budzašto rasprodaju državnu imovinu (Kinezima, Arapima, Rusima, Francuzima, Amerikancima). Zato su lako izlazili na kraj sa raznoraznim protestima koje su organizovale opozicione stranke (Protest Nišlija “Ne damo aerodrom”, potom “Stop krvavim košuljama”, “Jedan od pet miliona”, Antilitijumska pobuna, “Srbija protiv nasilja”). Naprednjačka autokratska vlast godinama je sprovodila izbore ne poštujući izborna pravila i zahvaljujući tome odnosila lake pobede. Ona se održavala na kulturi laži koju je sama proizvela i od nje stvorila mejnstrim.
Poštovani, možete pročitati 3 besplatna teksta, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
