Nekada davno na području današnjeg Žarkova živeo je zmaj koji je činio zla po selu. Njegova vlasnica je bila baba Jula, po kojoj je ime dobilo Julino brdo. Molim vas, neosvojive li titule – vlasnica zmaja! Jednog dana, toj strašnoj aždaji se suprostavio vitez Žarko, koji je pokorio neman.
Baba Jula je, kao i svaka Žarkovka, verovatno u tom trenutku prala sudove ili veš na ruke ili savijala sarmu od kiselog kupusa i ne znamo šta se sa njom dogodilo kasnije, ali po spasiocu je mesto dobilo naziv Žarkovo.
No, možda i nije bilo toliko dramatično: prema istorijskim izvorima, selo je dobilo ime po Promićuru Žarku, koji se pominje u turskim poreskim knjigama. Pošto poreski činovnici nisu znali ime baštine kojom je upravljao Promićur Žarko, lakše im je bilo da zapamte prosto “Žarkovo selo”.
Žarkovo se nalazi u jugozapadnom delu Beograda. Moj ujak je voleo da kaže da je Žarkovo na razdaljini od osam kilometara od Terazija i nema nikakve veze sa Beogradom. No neki toponimi su im zajednički, i moraju se pomenuti: na severu se Žarkovo graniči sa Banovim Brdom (Požeška!) i Čukaričkom padinom, na istoku sa Košutnjakom i Cerakom, na zapadu sa Makišom i na jugu sa Železnikom.
Toponimi su – ipak – jedno, a emocionalna realnost nešto sasvim drugo. Svi smo, hteli ili ne hteli, doživeli bilo pozitivnu bilo negativnu, emocionalnu povezanost sa mestima – mestima iz našeg detinjstva, mestima na kojima želimo da živimo, mestima na kojima su nam se desile loše stvari, ili one dobre.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
