„Ljudi su kao pesme, svako može da ih tumači na svoj način”, tragajući za odgovorima o ljudskoj prirodi često kaže jedan moj veliki prijatelj i sjajan psihijatar. On ovu misao, potpuno očaran njenom suštinom, uvek izgovara precizno i dostojanstveno, završavajući imenom profesora koji ju je skovao. Suprotno tome, nesvesno vođen željom da po ovoj poruci isključivo pamtim svog prijatelja, uporno zaboravljam ime citiranog profesora, a samu rečenicu neprecizno citiram.
Raznorazne muke znaju ljude da ščepaju, pa im zaliči da drugog do trpnje nema i da neće biti. Strah u čoveka uraste, pa se sa beznađem saživi. Prestane da veruje i da se nada. Ljudi tužnih pesama. Dobar deo života tugu slušam.
A tad, kad čovek negde sebe zagubi, nastupa reč, njena moć i lekovitost. Iskonska je potreba čoveka da sa nekim podeli komad težine. Kako razgovarati sa čovekom koji muku nosi? I kako mu pomoći?
Greška je ako požurimo i namah ponudimo rešenje i izlaz. Objasnimo sagovorniku da nije tako kako se on oseća, već drugačije i “objektivno”. Nabrojimo mu greške i poređamo dokaze za suprotno. U ime svih kojima je teško, molim da ove ljude prvo dobro saslušamo, pa da tek onda pokušamo da problem rešimo.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
