Nećeš se ugušiti, niti poludeti: Kako se izboriti sa paničnim napadima

– Halo, Milice, ne čujem te! Jesi li okej?! – dozivao ju je dečko preko telefona. Pričali su već sat vremena, kao i svakoga jutra, dok su oboje bili na putu do posla. Milošu nije bilo jasno šta se upravo dogodilo, ali ono što nikako nije mogao da zna jeste da je u jednom trenutku njihovog razgovora Milica dobila poruku od šefa i doživela panični napad.

Nije bilo važno šta u poruci piše, jer nije ni uspela da pročita dalje od toga ko šalje, a već su stigli simptomi. Nije znala šta joj se dešava. Mučnina, vrtoglavica, talasi preznojavanja, osećaj da će se ugušiti vodili su je u samo jednu misao – da neće preživeti.

Preživela je. Za četvrt sata ponovo je pozvala Miloša. Ispričala je šta se desilo, ali u tom momentu nije povezala šta je bio okidač. Dok nisu prošle nedelje i nedelje neodlaženja na posao. Doživela je isto i prvog sledećeg dana kada se usudila da ode do kancelarije, a onda se javila lekaru i nakon dobrih nalaza i par specijalista kasnije – sedela je na kauču kod psihoterapeuta. Stanje stvari: panični napad.

Strah je jedna od osnovih emocija, koja ima svoju evolutivnu funkciju (čuva od opasnosti). Onda kada se čovek nađe u situaciji “bori se ili beži”, upravo strah je taj koji telo priprema za akciju. Kada preti ili nastupi opasnost, čovekovi mišići su napeti, srce ubrzano kuca da bi što više krvi cirkulisalo i došlo do svih važnih organa i mišića.

“U tim momentima, ukoliko smo imali neku fiziološku potrebu, ona bude privremeno blokirana (npr. ukoliko je prethodno osoba bila gladna, neće više osećati glad). Sve se stavlja u funkciju borbe ili bekstva. Mišići će biti jako napeti, da bismo bili u stanju da se izborimo ili pobegnemo. Kada mozak dobije informaciju da je opasnost prošla, naš organizam će se polako vratiti u normalno funkcionisanje”, objašnjava za Velike priče psihijatar i psihoterapeut Irena Đorđević.