“Šta mu je, da nije našao grob”, pita jedan od seljaka, posmatrajući uznemirenog konja koji treba da im pokaže mesto gde počiva Sava Savanović – pokojni meštanin njihovog sela, koji se, tvrde, svaku noć diže iz mrtvih i davi vodeničare. “Grob, grob, da kopamo”, odgovaraju ostali.
Od starice koja je “jednom nogom u grobu” saznali su gde je sahranjen pomenuti, pa su sa sveštenikom i kandilom došli da ga pronađu, otkopaju, okade i probodu kocem.
Ovo je jedna od najupečatljivijih scena prvog srpskog horor filma, “Leptirice” iz 1973. godine, adaptacije pripovetke Milovana Glišića sa naslovom “Posle devedeset godina”, ali i scena u kojoj autor nametljivo karikira naše sujeverje. U ekranizovanom delu se to ne vidi na prvu: u vodenicu noću stvarno dolazi vampir, koji stvarno ubija vodeničare, jednog za drugim, da se na kraju niko ne usuđuje da zameni onog ko je nastradao. Međutim jedan od njih uspeva da se spase i “otvori oči gledaocima”.
Autor ismeva izolovane, male zajednice i našeg seljaka koji veruje u stvorenja koja posle smrti napadaju ljude. A najviše “autoritete” sela, poput sveštenika koji bi trebalo da je ubeđen i da uverava ostale da ovakve sile ne postoje (a koji zajedno sa seljacima otkopava, kadi i kamenuje pokojnikov grob), ali i kmeta koji je staleški dosta iznad običnog seljaka (a koji svojoj ćerki koja mu se suprotstavila, pobegla i stupila u brak kome se on protivio daje “leptirka” koji je demonizuje).
Imalo je logike da prvi “fantastični” film na ovim prostorima bude onaj o vampirima, još otkako su Austrijanci reagovali na glasine po srbijanskim selima, o Petru Blagojeviću i Arnautu Pavlu, pa poslali emisare i komesare da utvrde piju li to stvarno ti Srbi krv. Za to vreme, u Engleskoj je nastajala gotika…
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
