Mislili su, on je taj. Kvoterbek koji će im najzad doneti preko potrebni kontinuitet i koji će ih za dve-tri sezone konačno odvući do Superboula, mladić pun elana i takmičarskog naboja, željan utakmica, dugih lopti i pucanja plastike.
Rizikovali su i birali ga pre nekih drugih igrača, pa kasnije, verujući mu slepo, propuštali neke nove i, ispostaviće se, daleko bolje opcije. Patrika Mahomsa, Dešona Votsona, Trejvora Lorensa, Lamara Džeksona.
Dočekivali su ga kao da u njemu čuči neki novi, mali Brejdi. Kvoterbek koji će pokoriti čitavu Ligu. Pa mu onda u prvoj sezoni gledali kroz prste, tešeći se kako ono pravo samo što nije, kako mu je potrebno još samo jedno leto da igrački stasa.
Nakon toga bi stvarno bilo bolje. U njegovoj igri video bi se napredak, videla bi se vatra, potencijal. Bili su optimistični: izgleda da je našim mukama stvarno došao kraj.
A onda bi došla ta prokleta treća-četvrta sezona, linija koju nije uspeo da prekorači niko još od Džeja Katlera (i to je veoma indikativno), i sve bi naprasno stalo. Svi bi se oni pikovi koji su dati za mogućnost da se izabere baš on učinili uzalud proćerdanim, a saznanje da su ponovo napravili istu grešku bolno bi zabridelo, kao što zabride obrazi na jakom čikaškom vetru.
I onda bi se, taman kada bi pomislili da je kraj, ponovo našli na početku. Pokušavajući da shvate kako im se to opet desilo.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
