Intimno-blefersko-kalifornijski vodič kroz novu sezonu NFL

Rane dvadesete su doba novih spoznaja. Fizičkih, duhovnih, edukativnih, pa što ne i sportskih. Zapravo, u mom slučaju, pogotovo sportskih.

Moje rane dvadesete protekle su u glavnom gradu provincije Istočne Flandrije, u zemlji koja od sportova poznaje fudbal i biciklizam. Ponekad i još ponešto, ali uglavnom fudbal i biciklizam.

U prvih par godina bivstvovanja u njoj, bio sam lišen radosti interneta, pa sam uglavnom zavisio od dnevnih novina u kojima se piše o fudbalu i biciklizmu i televizije, gde u direktnom prenosu idu fudbal i biciklizam.

U stvari, lažem vas, fudbal je išao samo kad igraju reprezentacije, a i to ponekad. Ovo što valja bilo je na onim kanalima što se plaćaju naknadno.

A košarka? Košarke skoro i da nema. Doći iz Beograda, gde sam svake nedelje dva puta išao u halu, i na TV-u gledao (mahom piratske) prenose iz Italije, Španije i ostalih evropskih zemalja (o NBA da ne pričamo), u Belgiju, gde se o igri pod obručima u ono vreme dnevno posvećivalo maksimum tri reda teksta na poslednjoj strani sportske sekcije…tako je za mene tada izgledao pakao.

Srećom – srećom, neke 2002. na zimu stiže i kablovski internet u moj topli dom. Čas posla se „ukačim“ sa svim trendovima, a pre svih košarkaškim, i počnem iznova da pratim ligu američkih profesionalaca. Dvehiljadite su i era foruma, pa se tako skontam sa Amerikancima koji prate Sakramento, jer tamo su jel’te Vlade i Peđa, i mi krenemo da se družimo, dopisujemo, i šta sve još ne.

I kad je prošla ona magična sezona 2001-02, u kojoj su „Kraljevi“ zamalo smaknuli mrske Lejkerse sa zapadnog trona, naiđe septembar i odjednom – svo moje novo društvo, vidim, uopšte ne priča o košarci. Dok lupiste dlanom o dlan, Vlade, Peđa, Kris i Majk padoše u zapećak, a družina se bavi teoretisanjem kude će Najnersi, a kude Rejdersi ove sezone. Šta, molim?

I ja šta ću, kud ću, obratim se jednoj virtuelnoj prijateljici, gospođi Kristini, koja je živela u nekim brdima tamo na krajnjem severu kalifornijske države. Kris, velim ja, vidim i ti se baviš ovim stvarima. Bi li bila toliko dobra da mi objasniš kako se ovo gleda i koja su pravila ovoga što vi „fudbal“ zovete?

U roku od minute stigao je odgovor. Drage volje, Miloše, ali jedno mi moraš obećati. Šta to, upitah. Da ćeš se, kada ti ja objasnim sva pravila, zakleti na večnu vernost San Fransisko Fortinajnersima i moliti se na oltaru Džoa Montane. Hajd’ reko, makar imaju neke crvene note… preživeću valjda već.

I odatle je već sve lagano krenulo svojim prirodnim tokovima. U roku od nedelju dana, imao sam svoj prvi fantazi NFL tim. Voljom žreba dobio sam prvi izbor na draftu, i birao sam trkača Sent Luis Remsa Maršala Folka. U drugoj rundi sam uzeo kvoterbeka Rejdersa Riča Genona. Dalje se već i ne sećam šta i kako, ali znam da mi je plej-of promakao za jednu pobedu.

Ali nije to sad ni toliko važno. Te jeseni pre dvadeset i dve godine, iniciran sam u sektu evropskih ljubitelja američkih fudbala. I tako i dan danas, kad naiđe septembar, mene more iste brige kao i hiljade Amerikanaca. Kakav nam je kvoterbek, imamo li odbranu, i koje „slipere“ biram na fantaziju između pete i osme runde, kad se trkači prorede?