Pamtim svoj koncert u Crnogorskom narodnom pozorištu pre skoro trideset godina. Pamtim ga po lepom prolećnom danu i telegramu koji me je zatekao na portirnici teatra. Bio je to jedan od najlepših i najtoplijih telegrama koje sam dobio u životu – od Ratka Vulanovića, vajara, skulptora koji je svoje otiske u vremenu ostavljao u kamenu. Divio sam se njegovoj snazi, viziji koju je nosio kroz stvaralaštvo i život, ali i toplini i ljudskom duhu koji je provejavao u našem prijateljstvu. Pored toplih reči, u telegramu je stajao i poziv da sutradan dođem do Nikšića, da pogledam njegov “Grad u kamenu”, a “zatim ćemo otići da posjedimo zajedno na Trgu pjesnika” u Budvi.
I zaista je tako i bilo. Prvo me je opčinio prostor u kome je bešćutni kamen u Nikšiću tvorio čudesni Ratkov grad, a onda smo zajedno nekim starim kolima otišli do Budve i posedeli na naizgled skromnoj skulpturi u obliku klupice koja je zapravo postala i jedan od simbola Starog grada.
Pre toga sam već 2-3 puta svirao na još uvek mladom festivalu “Budva grad teatar”, prvi put, dobro pamtim, kao solista sa izvanrednim gudačima, Sofijskim solistima. Bio je to drugi ili treći festival, po prvi put kada je uvedena i muzika. Fantastični prostori crkava, Citadele i malih, gotovo skrivenih trgova pružali su utočište umetnicima i njihovoj publici da zarone u vekovne lepote grada koji je imao dušu, ali i u svoj beskrajni i bogati svet poezije, proze, drame, muzike.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
