Smrt, posebno ona neočekivana i uvek nepravedna, taj “grom iz vedra neba” koji u sekundi odnosi osobu koja je do malopre bila tu, kod većine ljudi izaziva osećaj besmisla postojanja. Ako je još u pitanju čovek koji, ni po jednom osnovu postojanja, ni po jednoj Božijoj zapovesti, ni po kakvoj kosmičkoj logici, ne bi smeo da ode tako brzo i nepravedno, teret besmisla ovlada dušama, nas smrtnika.
Jagoš Marković je bio simfonija životne radosti. Svaki trenutak njegovog života, njegovog stvaralaštva, svaki njegov gest, rečenica, misao, emocija, imali su neodoljivu i razoružavajuću autentičnost. Taj gejzir emocija i mudrosti koji je neprestano isplivavao iz njegove ličnosti, zbunjivao je ljude. Jer kako definisati toliku posebnost? Kako ga strpati u unapred definisane “foldere” kad se ni u jedan, takav kakvim ga je Bog dao, ne uklapa? Nikako. Mogao si samo da ga voliš i raduješ se što postoji, što je većina nas i radila, ili da ga se plašiš i kloniš, da te ne bi zbunjivao i terao te da postavljaš sebi pitanja od kojih si davno odustao. Ovi drugi su, svakako, bili manjina sa ograničenim pristupom Jagošu. Metodom “skenera visoke rezolucije” lako ih je prepoznavao i udaljavao od sebe, ne dopuštajući im da mu pomute životnu misiju.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
