Ima taj filmski kliše o momentu kada vam, u trenutku umiranja, ceo život prođe pred očima kao film. Poslednji put se prisetite raznih stvari, a zatim blaženo zaklopite kapke i preselite se na neko bolje mesto. Vaš prvi BMX bicikl, prvi poljubac, rođenje deteta, sve to prođe i – cap – kraj.
Nekakvu mračnu sportsku verziju toga sam zamalo doživeo pre neki dan, gledajući tajm-aut Svetislava Pešića pri rezultatu od 44 prema 20 za Australiju.
Dok je Kari provlačio naše reprezentativce kroz rende stare škole (onaj sa sitnim rupicama), glasno negodujući zbog činjenice da niko ne želi da faulira Patija Milsa (da citiram, “20 poena, a vi ga gledate kojekurac”), zaklopio sam oči i polako motao film unazad, prisećajući se svih neugodnih trenutaka doživljenih na ovim Olimpijskim igrama. Igrama na kojima je gotovo sve što može da pođe po zlu i pošlo.
Da, okej, bilo je tu i velelepnih momenata poput Đokovićevog zlata i trijumfa strelaca, ali opšti je utisak da na ovim igrama nismo miljenici olimpijskih bogova. Kada su Damir i Zorana “povukli nogu”, počeli smo malo da se i nadamo – usledili su porazi u džudou (iz tri ili četiri pokušaja naši momci i devojke nisu uspeli da dođu do bronze), zatim pehovi u atletici, i možda i najšokantnije, ispadanje basketaša, koji su slovili za superfavorite, u četvrtfinalu od Francuske.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se