Read this article in English
Ako želite da se divite Švajcarskoj i da se u nju istinski zaljubite – posetite jedan stari hotel u dolini Engadin.
Ima već gotovo 30 godina otkako su moji sunarodnici počeli da usvajaju džingoistički duh. Švajcarske zastave, kojih u mom detinjstvu nije bilo nigde osim na registarskim tablicama, sada su svuda. Crtaju ih čak i po glazurama tradicionalnih kolača i poslastica. Ovakva vrsta patriotizma, poznatijeg još i kao “nacionalizam”, koji je do tada, vredi napomenuti, mojim sunarodnicima bio potpuno nesvojstven, počela je da se rađa 1992. godine, kada je glasanjem na referendumu odlučeno da Švajcarska ne treba da se pridruži EU.
Sećam se da su mi tako burna osećanja u to vreme delovala potpuno neshvatljivo, naročito zbog toga što sam znao koliko je dugo Švajcarska odbijala da postane “nacija”. Za razliku od svojih komšija, moderna Švajcarska formirana je bez prolivanja krvi, uz pomoć susednih država. Napoleon nam je podario prvi ustav, a njegov Akt o posredovanju iz 1803. garantovao je mladoj državi – koju je “priroda učinila federalnom” – jedinstveno, zaštićeno i zagarantovano mesto pod suncem zavađene i u ratovima ogrezle Evrope. Švajcarska se tako našla u veoma privilegovanom, ali istovremeno i veoma opasnom položaju. Sa svim svojim snegom prekrivenim planinama i negostoljubivim osornim stenama, Švajcarska je dugo ubirala prihode od najprofitabilnije putarine u Evropi, razvijajući se u dobroćudnoj senci svojih suseda, koji su veoma dobro znali kako da iskoriste njene prolaze, njenu industriju i sve benefite koje je nudila.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
