U partnerskim vezama koje se pretvore u zajednički život pre ili kasnije dođe do razumevanja oko prioriteta koje partner ima. Svi mi izlazimo iz određenih porodičnih obrazaca iz naših primarnih porodica i te obrasce unosimo u sekundarne porodice i odnose.

Samim tim, način na koji se u primarnoj porodici gledalo na potrebe, na bliskost, nežnost, predstavlja kasnije kohezivni faktor ili kamen spoticanja.

Ukoliko se u jednoj porodici na žrtvovanje gledalo iz perspektive moralnog imperativa, a ako je sa tim još osoba unela u odnos i nisko samopoštovanje, onda će doći do velikih problema ukoliko je druga osoba došla iz porodice u kojoj je briga o sebi imperativ.

Samožrtvovanje je vrsta obrasca koji je savršeno služio u kolektivističkim društvima i koji je pojedinca podređivao drugima, a najviše interesu kolektiva. U samožrtvovanju se gubio pojedinac, njegov rast i razvoj, njegove potrebe i snovi. Sa druge strane, u današnjem neoliberalnom društvu se otišlo u drugu krajnost pa se pod izgovorom “brige o sebi” zapravo promoviše suprotan obrazac koji je druga krajnost, u kome su interesi druge osobe uvek sekundarni, i u kome se žrtva, napor i briga o drugome ne shvataju kao nužnost odnosa, već opcija.

Tako smo stigli do paradoksa u kome jedna osoba u odnosu može da projektuje i misli da zna šta drugoj osobi treba i da je spašava samožrtvovanjem, a zatim da se ljuti što to druga osoba ne uzvraća.