Roditelji školske dece znaju kako je napeto tih nekoliko nedelja pred kraj. Tako i ja jedva čekam da školi “odzvoni”. Ne samo ove školske godine koja jeste na kraju već i ovoj školi, ovakvoj kakva je. Kojoj nisu, budimo iskreni, pomogle sve dosadašnje reforme obrazovanja.

I zato je jutarnja svađa sa srednjoškolcem koji mi je saopštio da “neće da ide u školu!” bila savršen uvod. Na ivici živaca, zabrinuta za budućnost svog deteta, krenula sam na razgovor na kom ću čuti priču o školi budućnosti.

Mala Zora je glavni lik u romanu “Šetnja kroz budućnost”, i kao mudrac govori o idealu škole do kojeg mi nismo stigli ni 100 godina kasnije. Mala Zora priča da idu na nastavu u prirodu, da decu treba pustiti da misle i da kad odu u park treba da idu kuda hoće a ne tamo gde piše “Ne gazi travu”. I o električnim kolima koja voze devojčice, i o jednakosti polova, ekologiji, da se časovi higijene održavaju kroz bioskopske sesije i filmove, a časovi istorije kroz pozorišne predstave u prirodi.

“Ne mešajte se u naše igre ni svojim zahtevima, niti svojim uputstvima, nego nas ostavite na miru, da bismo mogli i sami da mislimo”, kaže mala Zora.

Ove ideje imaginarne devojčice koje “udaraju” na sistem obrazovanja kakav znamo i koji je prevaziđen i silom se održava, posebno su zainteresovale Ivanu Momčilović, dramaturškinju i urednicu knjige “Nepredvidiva prošlost budućnosti” u kojoj je objavljen ovaj jedinstveni primerak dečje proletersko-socijalno-utopijske naučne fantastike sa početka 20. veka.

Sam roman “Šetnja kroz budućnost” u kojem je mala Zora glavni lik sasvim slučajno je otkrila Biljana Andonovska sa Instituta za književnost. To je socijalno-utopijski naučnofantastični dečji edukacijski roman u osam nastavaka. I potpisuje ga anonimna mala Zora ali se sumnja da se iza nje krije Dragutin Vladisavljević, lekar i aktivista koji je bio urednik časopisa “Budućnost”, prvog komunističko-proleterskog književnog časopisa za decu u jugoslovenskoj sredini koji je izlazio pod parolom “Deco radnika sviju zemalja – zagrlite se!”.

“Mala Zora počinje roman time što su demonstracije 1. maja zabranjene jer je diktatura. Ona pada u san i u snu otkriva jedan drugi svet, i to je ta korekcija stvarnosti. Otkriva školu u prirodi i predmete koji se uče kroz umetnost. Ovo je istorijski roman objavljivan u komunističkom časopisu pa pogledajmo šta je doneo ovom svetu, koji su to sadržaji – osnaživanje sopstvenog mišljenja i poruka deci da misle svojom glavom jer i devojčica mala Zora tako razmišlja.”

Nailazim u knjizi na rečenicu (koju sam već čula) “Ja neću da odem u školu, pa šta bude nek bude”. Kako da škola bude mesto gde će se deca učiti da misle svojom glavom i gde će se osećati dobro? Mi kojima se desio “Ribnikar” posebno treba da razmišljamo o našim školama a obećali smo da ćemo sve da promenimo posle prošlogodišnjeg maja.

I mala Zora shvata da je potrebno nešto novo u obrazovanju i iz učionice – kutije ide u prirodu. Ideal je da su priroda i umetnost učitelji. Poručuje da sve što nam se sada (i tada pre 100 godina) nudi treba okrenuti naopačke. Obrazovanje kakvo je sada na prvom mestu.