Kada je moja ćerka imala četiri godine, primetila sam da odlično vlada svim asertivnim veštinama koje sam ja naučila tek u svojim dvadesetim. Sa lakoćom je odbijala hranu koju ne želi da jede, slobodno mi je govorila kako se oseća i da me voli, tražila je da joj kupim ono što joj se sviđa, inicirala igru i druženje i izlazila iz nje kada joj to dosadi. Sve asertivne veštine je praktikovala sa lakoćom – reći “ne”, izraziti želje, pokazati osećanja i inicirati ili prekinuti komunikaciju.
Iako sam godinama izučavala asertivno ponašanje u različitim domenima, od asertivnosti u svakodnevnom životu, ljubavnim i seksualnim odnosima, do asertivnosti u pregovaranju, tek kada sam primetila koliko je moja ćerka vešta u komunikaciji, uvidela sam jedan paradoks – veštine koje lako praktikujemo kao deca, kroz odrastanje izgubimo i kao odrasli završimo na treninzima i radionicama kako bismo ih naučili ponovo.
Asertivnost je sposobnost da drugima postavimo granice, da se zauzmemo za sebe i ponašamo u skladu sa svojim osećanjima, potrebama i interesima. Gotovo da nema psihoterapijske sesije, koučing programa ili radionice koju vodim, a da se asertivnost ne pokrene kao tema. Zapitala sam se zašto nam je toliko teško da usvojimo pomenute veštine i zašto čak i kad ih naučimo zvučimo nekako veštački, kao da smo upravo pohađali radionicu asertivnosti.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
