Kada je moja ćerka imala četiri godine, primetila sam da odlično vlada svim asertivnim veštinama koje sam ja naučila tek u svojim dvadesetim. Sa lakoćom je odbijala hranu koju ne želi da jede, slobodno mi je govorila kako se oseća i da me voli, tražila je da joj kupim ono što joj se sviđa, inicirala igru i druženje i izlazila iz nje kada joj to dosadi. Sve asertivne veštine je praktikovala sa lakoćom – reći “ne”, izraziti želje, pokazati osećanja i inicirati ili prekinuti komunikaciju.
Iako sam godinama izučavala asertivno ponašanje u različitim domenima, od asertivnosti u svakodnevnom životu, ljubavnim i seksualnim odnosima, do asertivnosti u pregovaranju, tek kada sam primetila koliko je moja ćerka vešta u komunikaciji, uvidela sam jedan paradoks – veštine koje lako praktikujemo kao deca, kroz odrastanje izgubimo i kao odrasli završimo na treninzima i radionicama kako bismo ih naučili ponovo.
Asertivnost je sposobnost da drugima postavimo granice, da se zauzmemo za sebe i ponašamo u skladu sa svojim osećanjima, potrebama i interesima. Gotovo da nema psihoterapijske sesije, koučing programa ili radionice koju vodim, a da se asertivnost ne pokrene kao tema. Zapitala sam se zašto nam je toliko teško da usvojimo pomenute veštine i zašto čak i kad ih naučimo zvučimo nekako veštački, kao da smo upravo pohađali radionicu asertivnosti.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
