Theatre Champs Elysees, 15. novembar 1981. U Pariz sam konačno stigao i smestio se samo koji dan ranije. Grozničavo sam istraživao na koji koncert ću prvo otići. Još je trajalo zlatno doba kulture u Gradu svetlosti. Teško je bilo odlučiti se za najinteresantnije događaje, svi najveći umetnici želeli su da nastupaju u pariskim dvoranama. Te večeri sam se odlučio za Leonarda Bernštajna i koncert Orchestre National de France, koji je predvodio kao koncertmajstor čuveni Patrice Fontanarosa.
Prvu flautu svirao je Patrik Galois (Patrik Galoa), najbolji diplomirani student Rampala. U tom trenutku bio je to najbolji orkestar u Francuskoj, sa posebnim odnosom prema francuskoj muzici. I te večeri smo slušali francuski program čija kulminacija je usledila u drugom delu, kada je izvedena simfonija d-moll Sezara Franka.
Od trenutka izlaska Bernštajna na scenu bilo je potpuno jasno da je pred nama veliki umetnik koji živi sa svakim odsviranim tonom. Ogromna muzikalnost, dar da se izvajaju najlepše muzičke fraze, da se dosegnu vrhunci najtišeg ali i najuzbudljivijeg zvuka, uz to i pokreti koji su ukazivali na to da svaki delić tela dirigenta sudeluje u onome što se dešava u zvučnom koloritu ansambla, doveli su publiku u stanje kolektivnog transa. Sa poslednjim, potresnim tonovima dodirnuli smo zajedno beskraj muzičke misli, čudesne ovacije su bile prirodan nastavak večeri, da bih sutradan došao na reprizu koncerta da ponovim ceo doživljaj za nezaborav.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
