POGLEDAJTE CELU LISTU 100 NAJBOLJIH ROMANA
***
Branko Rosić je novinar i pisac iz Beograda. Autor je više romana i zamenik je glavnog urednika magazina Nedeljnik, urednik je i na portalu Velike priče. Voditelj je podkasta „Rosić i drugovi“.
U mladosti je bio ččlan bendova „Urbana gerila“, „Viborg Dallas“, „Berliner strasse“…
Objavio je tri romana: Za sutra najavljuju konačno razvedravanje, A tako je dobro počelo, Dolazak matadora… Kao i više publicističkih dela i hronika jugoslovenske muzike i kulture. Jedan je od autora kultnog izdanja Leksikon YU mitologije.
Dobitnik je Povelje Udruženja muzičara džeza, zabavne i rok muzike, kao i Nagrade Fondacije Tanje Petrović za 2023. godinu. Za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza između Srbije i Velike Britanije kraljica Elizabeta II odlikovala ga je Medaljom Britanske Imperije. Njegove tekstove na Velikim pričama čitajte OVDE. Ovo je njegov izbor:
***
Moja čitalačka karijera počela je slikovnicama Diznija i naravno Dambom, gde sam se prvi put rasparao zbog empatije prema životinjama. Pa Branko Ćopić koga sam naizmenično čitao uz Dimine musketare, svake zime kada bih izostajao iz škole zbog prehlade.
Kada su na red došli klasici domaće književnosti i lektira, delovalo mi je to daleko i nametnuto. Više me je kao klinca zanimao rokenrol, preko koga sam zaista počeo da čitam.
I onda mi se sve prolomilo. I Bardžis, Kafka, Orvel, Haksli… i sve ono što su preporučivali Bouvi i ekipa, a ne profesori u školi. Zaista sam počeo da gutam knjige, ali nisam se vraćao već pročitanim klasicima: Andriću, Selimoviću, Krleži (u to krivo vreme za klasike u mojoj nadobudnoj ranoj mladosti)…
Otuda se u mom izboru za najbolja dela činilo neiskrenim da navedem ove najistaknutije ličnosti književnosti na “našem” jeziku.
U mom izboru dve knjige pripadaju Robertu Perišiću, kome sam na jednom dočeku Nove godine u Zagrebu priznao da sam počeo da pišem prozu možda i zbog njegovih priča koje sam progutao, a kasnije i zbofg romana. Milan Oklopdžić, jer mi se u doba pojave njegovog Ca Bluesa činilo fantastičnim što je jedan srpski pisac toliko moderan.
Besnilo od Pekića mi je zauvek urezano, pa su mi i u nedavnom špartanju aerodromom Hitrou u Londonu padale na pamet scene iz ovog romana. Semper idem smatram već klasikom u prvih pet ikada.
A “drugi” pisac (posle Perišića) sa one strane graničnog prelaza Batrovaci kojeg sam otkrio bio je Ante Tomić u jednom davnom gostovanju u Beogradu kada se još skrivalo da se zapravo razumemo bez prevoda. Bila je to njegova priča o činčilama u kojoj sam otkrio njegov humor.
Beogradski kralj disko muzike Boban Petrović je sedamdesetih godina izdao roman “Rokanje” koji bi danas neki verovatno opisali kao “laku” književnost, a koja ne parira njegovoj muzičkoj genijalnosti. Ali, kao tadašnjem klincu, činilo mi se da i mi imamo pisca koji je zagrizao savremeni život sa svim iskušenjima i porocima.
I naravno Biljana Jovanović kao rušenje stereotipa, predvodnica onoga što bi se nazvalo savremenom ženskom prozom i njeno neprestano jurenje i osvajanje slobode tamo gde je to i danas nezavršen posao, na prostoru sa kojeg je prerano otišla.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
