Ne čuju se potmuli odjeci ruskih topova, niti nam ispod prozora, sa beogradskih ulica, dopire zvuk gusenica odlazećih nemačkih tenkova, a opet osećamo da živimo prvu noć u oslobođenom Beogradu. Oklopna sila policijskih vozila, praćena povicima građana i ponekom motkom preko šlema, napušta epicentar SNS države u Pionirskom parku, u naizgled organizovanom povlačenju.
Njihovi saradnici u crnim fantomkama, nasuprot tome, beže kud koji. Reka građana izlazi na ulice da proslavi oslobođenje i pozdravi studente-oslobodioce.
Ovaj pseudoliterarni uvod pokušava da objasni ličan utisak oslobođenja Srbije i Beograda, uz to repriziran, osećaj da posle dugo vremena provodimo noć u oslobođenom gradu, puni nade i radosti, dok nad svima lebdi pitanje: Kako tu nadu ne izneveriti?
U sizifovskim naporima naših građana da svoje društvo transformišu u modernu, pravnu i funkcionalnu državu, nameće se pitanje koji je prvi neophodan korak u stvaranju takvog društva.
Da se samo u moral i etiku može pouzdati zakoni nam ne bi bili potrebni, sudovi još manje a advokati ponajmanje. Zakon, najpotrebnija ljudska umotvorina, nas sve oslobađa – najpre od sopstvene samovolje, trenutnih želja, strasti i interesa, a potom i od nagona drugih da čine sve što požele.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
