Štampa je slobodna ili štampa nije slobodna

U

prvom ustavu Srbije 1888. posle nezavisnosti (Berlinski kongres) pisalo je „Štampa je slobodna“.

Koliko se to uvažavalo pokazuju sveske kralja Petra Karađorđevića, u kojima je beležio primedbe. Na „Štampa je slobodna“, „to smo već viđali“, na „Svaki Srbin ima pravo na to da u granicama zakona iskaže svoju misao: govorom, pismeno, štampom ili u slikama“, „Pa u buvaru okovan“, a na „Za izdavanje novina nije potrebno prethodno odobrenje vlasti“, „trt“.

Da li je kralj Pera bio vizionar, ili šaljivdžija, tek 135 godina kasnije srpski medijski zakoni izgledaju otprilike kao u njegovoj svesci.

Izostaje jedino ozbiljna debata. Kao, na primer, oko najčuvenijeg Vidovdanskog ustava, kada je radikalsko-demokratska koalicija, prva velika koalicija, sa Nikolom Pašićem na čelu, poslala nacrt Ustava, pročitan u plenumu Ustavotvorne skupštine 25. januara 1921.

Zapisnici su čudesni. Član 14 u kome je pisalo „Štampa je slobodna u granicama zakona“, izazvao je najoštriju debatu.

Republikanac Jovan Đonović izjavio je da bi ovim „štampa bila svedena na nivo obične političke sluškinje režima i novca“, a radikal, dakle vladajući, Nastas Petrović: „Štampa je slobodna u granicama zakona je isto što i čovek je slobodan u okovima“.

Dr Ante Dulibić, šibenski advokat, rekao je da ova odredba znači „štampa je slobodna i štampa nije slobodna“, a komunistički poslanik Života Milojković da ako se ovo usvoji „u našoj zemlji ne bi više mogao da izlazi ni jedan jedini opozicioni list“.

Đonović je kazao da „političkih i građanskih sloboda nema tamo gde nema slobodne štampe“, a tamo gde nema slobode štampe, nema ni „kulturnog napretka“, jer „štampa je jedina škola koju permanentno uči najveći deo širokih masa jednog civilizovanog društva“.

Nasuprot tezi o neophodnosti ograničenja štampe zbog „dušmana“, Nedeljko Divac, pozivajući se na slobodarske tradicije Srbije, rekao je da je slobodna štampa upravo najbolje sredstvo borbe protiv dušmana. „Ta slobodna štampa i ta politička prava, koja su uživali građani Srbije, ne samo da nisu oslabila našu životnu snagu, nego su je baš pojačala.“

Već posle nekoliko opozicionih govora vlada je povukla sporni član. Demokrata dr Tomislav Tomljenović „u ime demokratske i u ime radikalske grupe“ podneo je predlog dva nova člana, koji kreću: „Štampa je slobodna.

Ne može se ustanoviti nikakva preventivna mera koja sprečava izlaženje, prodaju i rasturanje spisa i novina. Cenzura se može ustanoviti samo za vreme rata ili mobilizacije, i to za stvari zakonom unapred predviđene.“

I to je to.

Sto godina kasnije Evropska komisija donela je Evropski zakon o slobodi medija (16. septembar 2022). Evropski parlament i Savet usvojili su ga 2024. godine, a većina njegovih odredaba primenjuje se od avgusta 2025.

Zakon obuhvata, između ostalog, zaštitne mere protiv nadzora i političkog uplitanja u uredničke odluke, a u prvi plan stavlja nezavisnost i raspodelu sredstava za državno oglašavanje. Zakonom će se rešiti pitanje koncentracije medija, imate sve na sajtu EK.

Najnoviji evropski zakon ima nekoliko članova: Zaštita uredničke nezavisnosti – Zabrana upotrebe špijunskog softvera protiv medija – Nezavisni javni mediji ako postoje – Provera medijskog pluralizma – Transparentno državno oglašavanje – Zaštita medijskih sadržaja na internetu.

I to je to! Pošto je sloboda medija definisana u čuvenoj knjizi Jirgena Habermansa „Javno mnjenje“, na kojoj je posle doktorat uradio Zoran Đinđić. Zašto je to važno? Zato što najveći moderni nemački filozof tu jednostavno definiše slobodu medija, koja je izgradila moderna građanska zapadna društva, a to su samo dve stvari – nezavisne redakcije i slobodan protok oglasa.

Do tada su medije osnivale javne ličnosti, ili posle Francuske revolucije političke stranke. Pojavom oglasa u 19. veku nastaju tržišno orijentisana novinska preduzeća, a publicistička autonomija morala je da se prilagodi zakonima tržišta. Ili nestaje…

Država je osnivala agencije, Rojters, Frans pres, ali je više nije bilo u tržišnim medijima.

Đinđić je to pokušao s Politikom. Nemački VAC platio je 24 miliona za pola firme i menadžment, dok je redakcija ostala nezavisna. Knjiški.

Problem je što ni Nemci nisu shvatili da nezavisna redakcija neće značiti da novinari biraju glavnog urednika, osim prvi put, pošto i FBI radi po tom sistemu; svi znaju ko je najbolji unutar jednog sistema, a ne politika koja i postavlja i smenjuje.

Sve dalje je išlo kako je išlo. I tako će da ide u svakoj oblasti dok ne usvojimo evropske zakone, koji su bolji, ili se ukoliko za to nismo sposobni vratimo makar na ono najbolje iz naše istorije, pa napišemo kao kralj Milan.

MILAN PRVI
po milosti božjoj i volji narodnoj
Štampa je slobodna.