Velika Britanija prolazi kroz jednu od najjačih turbulencija, što neizbežno proizvodi političku nestabilnost, društveni jaz i sukob između rivalskih strana. Kao što to često biva, politička rukovodstva koja nisu sigurna u rešavanje aktuelnih problema, ne fokusiraju se na budućnost, već odgovore traže u prošlosti, upotrebljavajući je kao bauk ili sentiment prema prošlim, boljim vremenima.
Novi britanski premijer Endi Bernam nije izuzetak. Žigosao je kao strašilo liberalističku revoluciju Margaret Tačer i Tonija Blera kao nešto loše i pozvao se na nedefinisana sjajna laburistička vremena.
“Bićemo autentični, ponosni i prepoznatljivi laburisti”, skandirao je novi laburistički predsednik vlade.
Tu postoji nekoliko nepoznanica. U prethodnih 126 godina, koliko postoji Laburistička partija, nije se videlo ništa što bi bilo autentično, ponosno i prepoznatljivo laburistički.
Jasno je da se Bernam distancirao od Starmera i Blera, jedina dva laburistička lidera pobednika na izborima u poslednjih 50 godina. Jasno je i da Bernam nije, srećom po Britance, sledbenik Džeremija Korbina. Reklo bi se da je levo od Blera, što i nije neka vest, ali i da je manje radikalan od Korbina i pre svega nije evroskeptik kao bivši lider laburista, naprotiv.
Nije baš najjasnije na koga se Bernam poziva kada kaže da će laburisti sa njim na čelu biti stara verzija laburista, a pritom, kao što smo rekli, odriče se Blerovog nasleđa. Da li želi da bude kao Klement Atli, Hju Gejtskel, Vilson Hauard, Džimi Kalagan, Majkl Fut, Nil Kinok, Gordon Braun, Ed Miliband, Džeremi Korbin? Sve gubitnik do gubitnika, sa izuzetkom Hauarda, jedinog uz Blera i Starmera koji je na vlast doveo laburiste u prethodnih 75 godina.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
