Jedna od najvećih zabuna u savremenom razumevanju ljubavi jeste ideja da je ljubav pre svega osećanje. Ljudi gotovo instinktivno pitaju da li nešto osećaju, da li je osećaj jak, da li traje, da li je nestao ili se vratio, kao da se o ljubavi može suditi na isti način na koji sudimo o raspoloženju. U takvom okviru odnos počinje i završava se u unutrašnjem stanju jedne osobe. Ako osećaj postoji, odnos ima smisla. Ukoliko osećaj oslabi, odnos se dovodi u pitanje. Ako nestane, pretpostavlja se da je sve završeno.
Takva predstava o ljubavi deluje intuitivno, ali je zapravo duboko problematična. Osećanja su po svojoj prirodi promenljiva. Ona zavise od umora, stresa, životnih okolnosti, od načina na koji tumačimo događaje, pa čak i od stvari koje sa odnosom nemaju nikakve veze.
Oslanjati odnos na osećanje znači graditi nešto na tlu koje se stalno pomera. To ne znači da su osećanja bez značaja, ali znači da ona ne mogu biti temelj na kojem se gradi odnos između dvoje ljudi.
U tom smislu, ljubav nije osećanje, nego nešto mnogo zahtevnije: sposobnost da se izađe iz sopstvenog psihološkog sistema i prizna postojanje drugog kao realne osobe. Osećanje je uvek vezano za mene – za moje stanje, moje potrebe, moje projekcije i način na koji ja doživljavam svet. Ljubav, ukoliko ima smisla, mora da uključi drugog kao nekoga ko nije proizvod mojih očekivanja, nego neko ko ima svoje granice, svoje želje i svoju slobodu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
