Umesto dana odmerenosti, pijeteta i nacionalnog (samo)propitivanja, Vidovdan je i dalje povod za političke mobilizacije.
Sećate li se glomaznog i pretencioznog, sitnim slovima odštampanog „Sporazuma sa narodom“ koji su predstavnici srpske opozicije usvojili početkom 2019. godine u toku građanskih protesta? Ostao je neispunjen i zaboravljen. Mrtvo slovo na papiru. Pregazile su ga liderske sujete i različite strategije. Ključne tačke su predviđale borbu za slobodne izbore i jedinstvo opozicije. „Sporazum“ je potpisalo 17 lidera opozicije, ali je to zajedništvo brzo nestalo, dovodeći do novih podela. Odustalo se od bojkota Skupštine, a i od prelazne vlade (vlade stručnjaka). Od tih vremena u dnevnoj politici više nisu Boško Obradović i Vuk Jeremić koji su onda u savezu sa Đilasom bili valjda neka „autentična desnica“.
Da tada nije olako izgustiran, danas bi „sporazum sa narodom“, ali samo sa nekoliko tačaka, bio najmanji zajednički imenitelj antirežimske Srbije. Paradoksalno, u zameni teza i teatru apsurda, možda bi baš Vučić u svojim predstojećim vidovdanskim manifestacijama mogao da predstavi neki svoj „sporazum sa narodom“. Ako ovog Vidovdana ne napravi famozni pokret za narod i državu, da li onda možemo smatrati da je Vučić definitivno odustao od te ideje koja je bila pompezno najavljena za jedan prošli Vidovdan?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
