Da li je „Ribnikar“ mogao da bude sprečen?

Bilo je „signala“, bilo je čudnih stvari koje su se videle u ponašanju u školi, bilo je „crvenih zastavica“ koje su videli mnogi – kao ono da je tokom jezičkog kampa „dete svih sedam dana spava sklupčano na fotelji, umesto u krevetu, iako mu je na raspolaganju cela dvokrevetna soba“, ili da su ga roditelji nazivali „psihopatom“.

Možda se to neće nekima svideti ni sada, kao što se nije svidelo u prvim danima posle masovnog ubistva u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, pa je nekima čak smetalo zašto je majka ubijene Sofije Negić, izašla u javnost dve nedelje od zločina – kako bi se čula priča žrtava i njihovih porodica, umesto preglasnih nagađanja o nekim drugim aspektima ove tragedije – i danas kada je doneta presuda roditeljima K. K,  sve upućuje na to da je „Ribnikar“ mogao da bude sprečen.

Vladimir i Miljana Kecmanović, roditelji dečaka koji je 3. maja 2023. počinio masovno ubistvo u OŠ „Vladislav Ribnikar“ na ponovljenom suđenju, osuđeni su na zatvorske kazne. Okrivljeni Vladimir Kecmanović je zbog izvršenja krivičnih dela „teško delo protiv opšte sigurnosti“ i „zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica“, osuđen na jedinstvenu kaznu u trajanju od 14 godina i šest meseci, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru, saopštio je Viši sud u Beogradu.

Okrivljena Miljana Kecmanović je zbog izvršenja krivičnog dela „zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica“ osuđena na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i 11 meseci. Produžena joj je mera zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa svedokom K. K, koja može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do njenog upućivanja na zatvorsku kaznu.

Nema ovde traženja „pravde“, ni bilo čijeg „zadovoljenja“ presudom, ali ono što je mogao da donese sudski proces i sve što je ovo društvo radilo u danima posle jedne od najvećih kolektivnih trauma jeste ono što je rekla i jedna majka u završnoj reči: „Ovo suđenje i presuda nisu važni da bi se ispravila prošlost, već da bi se spasla budućnost.“

Kako ćemo da gledamo u budućnost ako nismo tačno odredili sve greške, od roditeljskih do sistemskih i ko je sve zakazao? Jer čini se da je mnogo toga ostalo nejasno. Pa i samo suđenje je bilo zatvoreno za javnost, pa nismo ni mogli da čujemo detalje koji su prethodili tome kako je jedan dečak postao najmlađi masovni ubica u svetu pošto je ubio osam devojčica, jednog dečaka i školskog čuvara.

A bilo je upozoravajućih „detalja“, ali i krupnih stvari, dovoljnih da se vidi da tu nešto nije u redu: Zašto voditi klinca u streljanu, na primer? I kako neko uopšte pušta dete u streljanu ako je zabranjeno za maloletne?

Pošto je druga završna reč bila otvorena za javnost (prvostepena presuda vraćena je od strane Apelacionog suda na ponovno suđenje) mogli smo da čujemo i o drugim „propustima“.

Andrijina mama, Suzana Stanković Čikić, psihološkinja po profesiji, zaključila je, sudeći po svemu što je u sudnici čula od branilaca i samih roditelja K. K, da Miljana i Vladimir Kecmanović ne razlikuju obrazovanje od brige o detetu, preneo je Javniservis.net.

„Istakla je da je iz dokaznog materijala moguće videti da među članovima porodice danima nije bilo komunikacije, a kamoli kvalitetnog vremena provedenog s detetom te da je i sam K. K. u svom svedočenju rekao da je zločin počinio jer je želeo da pobegne od svih pa i iz svoje porodice. Naglasila je da roditelji nisu stvarno poznavali svog sina, da roditelji nisu shvatali da njihovo dete ne oseća duboku prijateljsku emociju ni prema jednom vršnjaku pa čak ni prema dečacima koji su njega smatrali najboljim drugom“, stoji u tekstu.

Govorila je i o tome da je nedopustivo da se roditelji ogluše o preporuku lekara za specijalistički psihološki pregled.

„Zbog toga što su Vladimir i Miljana grubo zanemarivali svog sina, ja danas nemam svog sina, svoje jedino dete“, rekla je ona.

Nina, majka Eme Kobiljski, u svojoj završnoj reči upravo je govorila o uzročno-posledičnoj vezi, važnoj da bi se razumelo kako je mogla da se dogodi takva monstruoznost:

„Ovde govorimo o sistemskom i kontinuiranom delovanju roditelja ubice godinama pre počinjenog masakra, te se o masakru ne može govoriti kao o izolovanom događaju kome nisu prethodili jasni znaci upozorenja.

O kakvom roditeljstvu govorimo kada je tokom svedočenja ubice dokazano:

Da ubica nije u stanju da definiše pojam drugarstva, ljubavi, sreće, porodice, kao osnovnih pojmova koji su deci bliski još u predškolskom dobu;

Da ubica ističe da su mu uzori bile hladne i emotivno nedostupne osobe;

Da je utvrđena kontinuirana nebriga o sadržaju kojem je dete izloženo i o devijantnim interesovanjima deteta;

Da je propušteno ograničenje pristupa oružju i nadzor nad maloletnikom, čime je direktno ugrožena sigurnost kako deteta, tako i drugih;

Da je sve što je počeo da razume zapravo posledica terapija i rada sa stručnim licima u ustanovi u kojoj se nalazi već tri godine.“

Marina mama Dragana Anđelković rekla je da su tokom suđenja mogli da čuju da su roditelji K. K. svog sina nazivali psihopatom, da su držali veliku količinu oružja i municije u stanu i da su, po njenom mišljenju, direktni saučesnici u ovom masakru, preneo je Javniservis.net.

Treba li još dokaza da je ubistvo u „Ribnikaru“ moglo da se spreči?

Odgovornost roditelja je ovde neupitna.

Ipak, roditelji K. K. su negirali svoju odgovornost. Roditelji koji su izgubili decu očekivali su da će priznati grešku, ljudsku reakciju…

Međutim, Vladimir Kecmanović je rekao u završnoj reči: „Mislim da se dogodio fenomen crnog labuda, koji se veoma retko dešava – događaj koji nije mogao da se predvidi, kao ni njegove katastrofalne posledice.“

Iz ugla psihologije, roditelji jesu apsolutno najodgovorniji jer vrše primarnu socijalizaciju, a škola sekundarnu, rekao je Milan Damjanac, psihoterapeut, edukator i predsednik PLK Centra, kada smo pričali o tome zašto su roditelji uvek krivi, jer je najčešće izgovarana rečenica tokom postupka bila upravo ta – „roditelji su tu najviše krivi“.

„Majčina odgovornost postoji apsolutno jer je znala, kao i očeva, jer psihopatiju roditelji moraju uvek da primete. Kada vidiš dete sa manjkom empatije, to dete imitira, jer psihopate fantastično imitiraju empatiju. Ali roditeljima ne može da fingira empatiju, može da fingira drugim ljudima. Druga je stvar, i to vrlo često viđam u praksi, da roditelji to prikrivaju. Ili kažu da vode dete kod privatnog psihologa pa ostane neprijavljeno nekoj instituciji“, rekao je Damjanac.

Ne misli da su roditelji jedini krivci ali da su objektivni krivci – oni moraju biti krivci za ponašanje njihovog maloletnog deteta. To je deo njihovog sistema.

„Ono što se najčešće dešava u psihopatiji jeste da roditelji najčešće prikrivaju manjak empatije svoje dece i to sam sto puta video. Ali i kad vidiš da ti dete nema empatije i ideš kod psihologa, pa i kad se prijavi nadležnoj instituciji pitanje je šta može da se učini i to isto treba podvući – jeste odgovornost roditelja, ali šta to društvo nudi za borbu sa psihopatijom? Pitam jer bih baš voleo da čujem. Jer mislim da ne nudi ništa. U našim institucijama ne postoji nikakva procedura za to“, rekao je Damjanac. I dodao:

„Kome prijaviš? Šta prijaviš? I da je prijavljeno nekoj instituciji, ne verujem da bi uradili mnogo. Tu su koreni dublji, koreni su u kući. Odgovornost je roditelja, i škole, i greška je što nije prijavljeno institucijama ali nisam siguran kad bi se to prijavilo šta bi se sa tim uradilo.“

A pošto roditelji „zakažu“ da li su sistem ili škola trebali i mogli da reaguju bolje? Ima li dobrih mehanizama da reaguju na vreme ili čekamo da se nešto desi a dotad su – ono dobro poznato – „ruke vezane“.

I ako je već mnogo toga propušteno, šta smo uradili posle? Šta smo promenili?

Gde je Memorijalni centar za žrtve „Ribnikara“, dokle se stiglo sa njegovom realizacijom? Šta mi sada radimo u školama drugačije? Da li svaka škola ima školskog policajca?

Nije čudno što smo kao društvo posle jednog takvog potresa bili kao „ukopani“ u mestu i nismo znali šta da radimo, kako se posle toga živi i kako dalje.

Taj 3. maj promenio je osećaj bezbrižnosti i sigurnosti koji smo vezivali za školu – škola više nikada neće biti ista. Sa strahom šaljemo decu na časove.

Ni posle Brejvikovog napada Šveđani nisu znali šta da rade pa su u pomoć pozvali Amerikance koji su tada već imali iskustva sa masovnim pucnjavama. Od tada dve doktorke, jedna iz Norveške druga iz Amerike sarađuju, obe su vodeći svetski stručnjaci za posttraumatske stresne reakcije kod dece i mladih kao posledice katastrofa i terorizma i rade sa decom koja su doživela stres nakon ovakve katastrofe poput pucnjave u školi. Tokom boravka u Srbiji, šest meseci od „Ribnikara“ razgovarala sam sa njima i rekle su mi neke važne stvari.

„Prepoznajem isti osećaj koji smo mi imali u Norveškoj. Takođe smo mislili da smo potpuno bezbedni. I onda se to dogodilo. Naučite da budete sigurni svakodnevnim radnjama kroz pomaganje jedni drugima da se oporave. Ali, ako ima puno mržnje i razdora u društvu – otkrili smo da ova vrsta poruka koje dopiru do preživelih, porodica i svuda – zaista štete osećaju sigurnosti tokom vremena. Zaista morate da radite na načinu kako rešavate stvari, da se smiruje diskurs jer to zapravo pomaže ljudima da se oporave“, rekla mi je tada norveška pedijatrica dr Sin Stensland, zamenica rukovodioca studije Utoja, desetogodišnjeg istraživačkog projekta Nacionalnog centra znanja o nasilju i traumatskom stresu.

Da li je moguće izlečiti ovu traumu? Šta može biti nada, a šta lek?

Oni koji su prošli kroz ovu traumu, ali nisu imali lični gubitak – oni će se oporaviti vremenom, većina njih. Posebno uz oslonac. Za one kao što su roditelji koji su izgubili decu, oni će uvek imati taj prostor u svom srcu da njihovo dete neće biti tu, objasnila je američki psihijatar dr Melisa Brajmer, direktor programa za terorizam i katastrofe na Univerzitetu UCLA i Djuk.

„I zato je, za mene, uvek je bilo važno da razumem da postoji drugo vreme, drugačiji put za porodice koje su izgubile voljenu osobu jer ono što su podelili sa mnom je da se ne oporavljaju jer se ne oporavljaš od gubitka deteta. Nauče da poštuju tu voljenu osobu. Oni uče da žive bez te osobe. I daju smisao onome što se dogodilo, ali uvek će postojati prostor u njihovom srcu“, rekla mi je.

„Kad bi se bar svako od nas zapitao šta se ovo dogodilo, kako je to moglo da se dogodi, negde bismo se pomerili“, rekla je na jednu godišnjicu ubistva u „Ribnikaru“ Sofijina mama Milanka Negić.

Nisam sigurna da smo se pomerili mnogo. Jer obećali smo da neće posle „Ribnikara“ i Dubone i Malog Orašja da bude isto, da ćemo da radimo drugačije, da ispravljamo greške, da brinemo i radimo sa decom, da reagujemo protiv nasilja, protiv oružja… A sad je stanje u društvu još gore.

„Ribnikar“ je bio upozorenje koje nismo dovoljno ozbiljno shvatili, a ni razumeli.