Ako ti se sviđa, pozovi je na dejt

Postoji trenutak u skoro svakoj generaciji popularne kulture kada nešto što je na prvi pogled „samo“ romansa, „samo“ zabava ili „samo“ priča za žene iznenada postane mnogo važnije nego što bi iko želeo da prizna. To je nešto što kritičari u početku posmatraju sa blagim podsmehom, industrija sa dozom sumnje, a publika sa onom vrstom gladi koju je nemoguće marketinški proizvesti. Off Campus je upravo to.

Serija zasnovana na knjigama El Kenedi trenutno je među najgledanijim naslovima na Amazon prajm videu širom sveta, što samo po sebi ne bi bilo naročito zanimljivo da ne govorimo o žanru koji je godinama bio tretiran kao trivijalan, gotovo sramotan prostor ženske fantazije. Hokejaši, univerzitet, ljubav, seks, privlačnost, emocionalna ranjivost – sve ono što je kulturna elita često odbacivala kao „lak sadržaj“ sada je postalo globalni fenomen. Međutim, ne među tinejdžerkama (kako bi mnogi voleli da veruju) nego među ženama koje imaju više od trideset pet godina, ozbiljne poslove, brakove, decu, kredite, razvode, burnout i veoma dobro razvijen radar za muške likove koji zvuče kao emocionalno nedostupne psihopate.

Zato ljudima koji seriju nisu gledali deluje neverovatno koliko je reakcija publike intenzivna. Jer posle više od decenije kulturne dominacije muškaraca poput Kristijana Greja, Hardina Skota ili beskrajnog niza „mračnih“, kontrol frikova i dominantnih likova koji emocionalno maltretiraju žene dok se to predstavlja kao strast, publika je konačno počela da reaguje na nešto drugo: protagoniste koji umeju da razgovaraju. Zanimljivo je što su žene generacijama bile učene da je emocionalna nedostupnost vrhunac muške privlačnosti. Džordan Katalano iz „Mog takozvanog života“ (My So-Called Life) i Dilan Mekej iz „Beverli Hilsa 90210“ bili su romantični ideali upravo zato što su delovali misteriozno, ranjeno i nedostižno. Čak i kada nisu bili toksični, bili su emocionalno zatvoreni muškarci oko kojih su žene morale da kruže i čekaju da ih oni puste unutra.