Kao i prošlog puta, na početku jedno razjašnjenje kako bismo znali šta nam je današnja tema.
Vera u Boga i religija nisu istovetni pojmovi. Vera u Boga je intiman, individualizovan i nekomunikativan doživljaj čoveka u potrazi za dubljim smislom i teškim odgovorima. Introvertno poniranje u sebe u nastojanju da se pojmi i razdvoji dobro od zla. Ili zlo od dobra.
Religija je kolektivna, teologizovana, ideologija koja se doduše oslanja na veru, nekad njom nadahnuta, nekad koristeći je. Dogmatizam, naredbodavnost i disciplinovanost jesu njena glavna obeležja.
Dakle, vera u Boga je unutrašnje osećanje pojedinca. Religija je sistem uputstava i interpretacija, usmeren ka određenoj konfesionalnoj zajednici. Vera u Boga nema svoj jedinstven obrazac. Religija se upravo na opštem obrascu zasniva.
Na ovom mestu ću se baviti isključivo religijom, i to religijom u smislu istorijskog fenomena.
Sledstveno, između religije i politike postoji jedna zajednička tačka, pretenzija da se propiše ponašanje ljudi u skupini povezanoj religijskom ideologijom. I više od toga. Da se ljudi vežu unapred sročenim verovanjem. I sekularnost u sebi sadrži element kolektivizma, nametnutog ili opšteprihvaćenog grupnog, kolektivnog, pogleda na svet. Drugim rečima, i antireligija je religija samo sa suprotnim predznakom. Ateizam ume da bude veoma netolerantan, isključiv, neretko i agresivan. To je jedna od temeljnih čovekovih frustracija. I međusobnih netrpeljivosti. Između vernika i nevernika.
Moglo bi se, u uvodu, i ovako reći. Bog sigurno postoji. Jedino je pitanje da li je Bog stvorio čoveka ili je čovek stvorio Boga. Ako je istinito ovo drugo, stvorio ga je zato što mu je bio potreban. Odbacio ga je onda kad je pomislio da on, čovek, može biti Bog.
„Čovek, kako to gordo zvuči“, mišlju Maksima Gorkog.
Politička ideologija i religija neretko su išle uporedo u višestrukim vidovima međuzavisnosti. Marks je obećavao raj na zemlji sad i odmah tako da čovek ne mora čekati ovozemaljsku smrt kako bi tamo dospeo. Uz to, nije bilo ni moralnog imperativa za to ostvarenje. Hitler je raj nudio Nemcima superiornim u odnosu na sve druge ljude i nacije. U to ime žrtvovani su milioni nedužnih mučenika. Mora se priznati, zavodljivo. Nema šta. I bestijalno do krajnosti.
Interesantna je okolnost što su obe ekstremističke ideologije dvadesetog veka, i leva i desna, religiju videle kao opasnog rivala kog je trebalo ukinuti ili pacifikovati. Iskoreniti ili obesmisliti, svejedno.
U neutralnom, istoriografskom, shvatanju, sam Hristos je bio revolucionar i reformator. Političko-religijski vođ. Prorok inspirisan Svevišnjim i njegovom rečju čiji je ekskluzivan tumač. Veoma je slično i sa Mojsijem i sa Muhamedom.
U srednjem veku, zna se, evropske vladare je krunisao rimski papa. Bez tog rituala i blagoslova bilo je nemogućno, i nezamislivo, postati legitiman vladar.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
