Prvi deo ekskluzivnog feljtona Dejana Stojiljkovića o nastanku i razvoju najpopularnije domaće serije. Feljton ćete moći da pratite na Velikim pričama uporedo sa prikazivanjem treće i poslednje sezone. Svi nastavci biće dostupni OVDE.
Dvotomnu knjigu „Istinita priča iza najpopularnije serije“ možete da naručite OVDE.
***
Bio je 23. oktobar 2017. godine i sedeo sam u kafani „Gusan“ na uglu Tiršove i Svetozara Markovića. Negde između trećeg i četvrtog piva stigao mi je SMS. Kratak i sažet.
„Imamo hit. Preko dva miliona ljudi sinoć je gledalo premijeru.“
Poruku je poslao Dragan Bjelogrlić a odnosila se na premijerno prikazivanje prve, duple epizode naše nove serije rogobatnog naslova „Senke nad Balkanom“ na prvom kanalu RTS-a.
Iz ove perspektive, skoro jednu deceniju kasnije, prosto neverovatno izgleda da je među nama koji smo je stvorili vladala bojazan da neće da se primi kod publike. Ono, Bukovski je svojevremeno napisao da su pametni ljudi puni sumnji u sebe a da su budale nezdravo samouverene. Mi valjda nismo bili budale? Sumnji je, zaista, bilo dosta. Naročito kada smo ušli u finalnu fazu, kada se završavalo snimanje a sirove, grubo montirane verzije epizoda krenule da stižu na reviziju.
Plašili smo se svega i svačega. I onoga što je trebalo i onoga što nije.
Da li je radnja previše komplikovana? Da li je naša odluka da likovi budu u „sivoj zoni“, tj. da ne bude crno-bela podela na dobre i loše momke ispravna? Kako će ljudi primiti još jednu priču o tridesetim godinama dvadesetog veka nakon „Montevidea“?
„Senke“ su govorile o tamnoj strani svega onog šarenog, šljaštećeg i pozitivnog u sagi o fudbalerima. Umesto nasmejanog Tirketa imali smo turobnog Taneta. Blistavu Slaviju zamenila je blatnjava Jatagan mala. Umesto svekolikog optimizma i vere u budućnost, serija govori o traumi Velikog rata.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
