U prošli petak, na žurki, pričam sa jednim strancem na privremenom radu u Beogradu i Srbiji. Kaže mi da su mu gotovo svi roditelji koje je sretao tokom poslednjih tridesetak meseci koliko boravi ovde pričali o svojoj želji da im se deca školuju u inostranstvu.
Upitao me je ko će na kraju ovde ostati. Naravno i da će sva ta deca i ostati u zemljama čijih su se amfiteatara dokopala. I oni koji nikada nisu sanjali univerzitete po svetu, kao keramičari, vodoinstalateri, vozači… takođe odlaze a kakvo je stanje dobro znaju svi kojima se nešto pokvarilo u kući.
O tom često razmišljam, pa i na loukost letovima, a na jednom od poslednjih pričao sam sa momkom čija je devojka dobila stipendiju u Nemačkoj, a on ide da je poseti.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
