Proklet bio dan kada sam odlučio da, sem ako slučajno ne saznam, nikada ne čitam o čemu se radi u filmovima koje planiram da pogledam!
To ili ko mi je kriv što nikada nisam čuo za slovenačku novinarku Bronju Žakelj i njen tamošnji bestseler, preveden na nekoliko jezika (pa i naš!). Jer da jesam, znao bih da je u pitanju životna sudbina kojoj želim da aplaudiram i literarna i filmska adaptacija sa kojom ne želim da imam ništa.
Kad sam bio tinejdžer, malo pre raspada Jugoslavije, kružila je priča (hvala ti UDBO?!) da su Slovenci najdepresivniji narod u našoj zemlji, da je tamo najviše samoubistava i da oni, od svih naroda, najviše vole da psuju. Kad smo ostali samo sa Srbijom, ta ista priča prenela se na Mađare, maltene na isti način.
Iako u Sloveniji kasnije nisam boravio naročito mnogo (fin svet), gledajući njihove filmove ipak sam obnovio predrasudu da se evidentno ne radi o „najveselijem narodu na svetu“, kao i da tamo nema smisla ništa reći ako se pre ili kasnije ne zalije nekom masnom psovkom. Ona, baš kao i kod pokojnog pesnika Lukovića, funkcioniše kao „nerada ekspresija najdubljih osećanja“.
No, ostavimo moje amatersko bavljenje etnologijom po strani.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
