Ako je padu sklono, ne znači da će pasti

Istorija nas uči da se režimi na Bliskom i Srednjem istoku ne menjaju protestima, čak ni kada su oni masovni i kapilarni. Primer Iranske revolucije iz 1979. godine izuzetak je koji potvrđuje pravilo. Ajatolah Ali Hamnej je u više navrata stavljao do znanja da su oni došli na vlast u krvi i da je neće predati bez krvi, što se i videlo početkom ove godine.

Na prelazu između dve godine, teokratski režim, po sopstvenom priznanju, ubio je 3700 demonstranata. Za vreme vlasti Reze Pahlavija u Iranu su ubijena 3164 protivnika šahove diktature. Dakle, za par nedelja Islamska Republika likvidirala je više ljudi nego Pahlavijeva zloglasna služba Savak u dve decenije. U suštini broj ubijenih Iranaca je nekoliko puta veći budući da nezavisni izvori govore između 12.000 i 20.000 žrtava.

Razmere represije se naslućuju i kroz masovna hapšenja. U prvim nedeljama ’26. uhapšeno je više od 40.000 ljudi, od dobitnika Nobelove nagrade za mir (Nagres Mohamadi), preko dobitnika Zlatne palme (Mahd Mahmudijan), do lekara koji su bili verniji Hipokratovoj zakletvi nego islamistima na vlasti u Teheranu.

Na udaru pretorijanaca ajatolaha Alija Hamneja, to jest pasdarana, našli su se i istaknuti političari i intelektualci iz tzv. reformističke struje koja je podržala na prethodnim izborima predsednika Masuda Pezeškijana. To je još jedan signal i demonstracija rešenosti ekstremnog teokratsko-islamističkog krila da drži vlast i zemlju pod kontrolom, po svaku cenu.

Rišard Kapušćinski, jedan od najvećih novinara XX veka, izveštavajući o padu Reze Pahlavija, zapazio je da je šah pao jer je konstruisao sistem sposoban da brani samo sebe a da ne zadovoljava potrebe naroda. Više-manje istu grešku pravi i teokratski režim kome je puko preživljavanje precrtalo sve druge prioritete. Odatle, tako surove i nemilosrdne akcije protiv građana koje režim vidi kao opasnost.

PERSIJANCI IMAJU IMPERIJALNU KOLEKTIVNU SVEST

Iran je imperija, štaviše, posle Kine, to je najstarija imperija na planeti. Etnički Persijanci čine tek 55 odsto stanovništva Irana i imaju izrazito imperijalni karakter, a to znači da su spremni da tolerišu ili čak trpe pogrešne i nasilne poteze režima sve dok uspeva da projektuje sliku Irana kao sile ili nosioca posebne misije.

Poslednji protesti u Iranu su ugušeni u krvi jer su prvi put pokretač demonstracija bili motivi koji mogu da sruše režim iznutra: pad životnog standarda, inflacija, beskrupulozna korupcija i zloupotreba položaja. Kvalitativnu razliku su predstavljala i žarišta iz kojih su krenuli protesti: „Veliki bazar“ i ruralna mesta gde su Persijanci a ne pripadnici drugih etničkih grupa većina.