Trebalo je to da bude višestruko slavlje za Norvešku, i lično za Sturlu Holma Legrejda, biatlonca. U jednoj od najtežih disciplina, na 20 km na Zimskim olimpijskim igrama u Milanu i Kortini, slavilo se i kolegino zlato, ali i Sturlino srebro. Bio je to na neki način i trenutak za odavanje počasti kolegi Sivertu Gutorm Bakenu, koji je preminuo nekoliko meseci ranije u trening kampu u Italiji.
Uobičajena izjava nakon osvajanja medalja pretvorila se u filmski spektakl jer je Legrejd priznao da mu uspeh i medalja – za koju sportisti daju živote i karijere (Lindzi Von, recimo, skijala je sa teško povređenim kolenom i izneta je sa staze), odriču se sebe i dobrog dela života, još od drevne Atine – ništa ne znače bez „ljubavi njegovog života“, bez najlepše i najljubaznije osobe koju je prevario, a „koja sada ne gleda ovo“. Jedina za koju bi voleo da gleda. Srceparajuća ispovest čoveka koji vidno pati i plače, nad sobom i prosutim mlekom, otkrila je da joj je sve priznao pre nedelju dana, u najvažnijim trenucima za ZOI.
„I to je bila najgora nedelja u mom životu.“ Dečko je to sam nosio, kako kažu njegove kolege, samo se „čudno ponašao“.
Društvo pomalo voli ljubavne spektakle, posebno kad je muškarac taj koji pati i juri ljubav koju gubi.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
