„Ne sjećam se jesam li plakao kada sam čitao o njegovoj ucveljenoj udovici ali me je nešto duboko dirnulo tog dana kada je muzika umrla.“
„Kuku, je l’ moguće da je ovako hladno? Imam osjećaj da će mi nos otpasti svakog trena, a i ono drugo će za njim“, žalio se sedamnaestogodišnji Riči starijim kolegama.
„Znam, mali, ovo je užasno. Karl je već u bolnici, stopala su mu crna. Ovo nije turneja, ovo je preživljavanje. Kao da idemo na Everest, a ne da se vozimo po jebenoj Ajovi.“
„Mislio sam da će ova turneja da me učini velikim, da ću postati zvijezda. I ne shvati me pogrešno, lijepo je ovo sve, igranke su sjajne, Badi je ljudina, ali osjećam da ću jedino dobiti upalu pluća po ovim pripizdinama.“
„Sve znam, sve znam. Evo i Veliki je izgleda zakačio grip. No, biće bolje. Badi je riješio avion. Samo do Farga, da se naspavamo i operemo veš ko ljudi. Inače ćemo se pretvoriti u ledenice u onom kršu. Vidimo se u Minesoti.“ Sve je to mirno, uz cigaretu, pričao Tomi Olsap mladom Ričiju Valensu.
„Znaš kako, Tomi, ja se stvarno bojim da ću biti taj koji će skončati u busu. Toliko mi je hladno da ću proći gore i od Karla i od Velikog. Ko leti avionom, ima li mjesta?“
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
