Decembar se doživljava kao najentuzijastičniji i najbrži mesec u godini, u znaku pripreme za Novu godinu. Sve je posvećeno ispraćanju stare: pravimo rekapitulacije, retrospektive, opraštamo se, zatvaramo krugove i nadamo se novom početku (ključni trenutak), a onda u ponoć vatromet označava vrhunac tog procesa. Kao da je jednim potezom sve završeno i novo započeto.
Stigli smo u 2026, i sve će biti drugačije.
Preko noći, decembarska jurnjava prestaje i vratićemo se u svoju rutinu. A to upravo deluje kao pad energije posle velikog skoka dopamina, kada su svi rezervoari ispražnjeni, i polako upadamo u letargiju i tako provodimo „najduži mesec u godini“.
Pročitala sam pre neki dan da januar prolazi kao nekada šesti čas petkom po podne. Iako ovaj mesec objektivno ima isto dana kao mart, maj, jul, avgust, oktobar ili decembar, većina ljudi ga doživljava kao najduži i najsporiji mesec u godini. Iza ovog osećaja stoji čitav niz psiholoških i neuroloških procesa koji se međusobno prepliću. I ne, nije svima isti doživljaj. Meni recimo januar prija više nego neki drugi meseci. Ali ako oslušnemo malo oko sebe, možemo čuti kako je ovo najdosadniji mesec za koji krivimo zimsko vreme, kraći dan, kraj odmora i neretko besparicu nakon praznika.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
