Ljudi, uglavnom, ne znaju da se svađaju. Ili je sve na nivou razornog konflikta koji preti da eskalira u nasilje, ili je sve u rukavicama (čitaj: pasivnoj agresiji), ili je maltretiranje u kom je jedna strana agresivna kao grom, a druga mirna kao bubica, pa joj posle sve ode na štitnu.
To nije iznenađujuće, jer smo svi, tokom života, naučili i usvojili neki od ovih mehanizama. Neki smo toliko zazirali od bilo kakvog konflikta da smo morali da učimo da se svađamo. Da uđemo u konflikt i preživimo ga. Da uvidimo da svađa ne znači i kraj odnosa, da burne emocije koje se tada javljaju mogu da imaju svoju funkciju, da je normalno i prirodno i ljudski ponekad se posvađati. I ma koliko da je normalno, često čak i poželjno, društvo koje nas uči da budemo ili sramežljive ovčice ili besni vukovi — kao da ne postoji ništa između — ne zna da nas nauči da se svađamo, zašto je emocionalno pismeno koliko i drvena daska.
Svađa, odnosno konflikt, fensi psihološkim rečnikom rečeno, česta je tema u kontekstu komunikacije. Te postoje ovi stilovi komunikacije, pa postoje ovi saveti, prečice, smernice. Sve to zvuči fenomenalno, ima smisla i svoje pametne temelje i primene, sertifikate i trenere. Problem je u tome što, makar meni, a bogami i ljudima koje poznajem, to često ne bude dovoljno niti preterano korisno u stvarnim okolnostima. Zašto?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
