Davne 1989. brat i ja dobili smo na poklon svetloplavu ploču sa žutim krupnim slovima – Nešto lijepo treba da se desi – i naslikanim Edinom Dervišhalilovićem, koji se još uvek nije zvao Dino Merlin, nego je bio frontmen grupe Merlin; okrenut leđima, sa čuvenom kapom gleda u budućnost koja izgleda lepo i svetlo.
Gostovao je, tada, na radiju Bijelo Polje, nije mu bilo ispod časti iako je već bio sasvim ozbiljna zvezda za celu bivšu Jugoslaviju, i nije mu bilo ispod časti da se na ploči potpiše: Maji i Marku, sa ljubavlju, Dino.
Na toj ploči bile su pesme Mjesečina, Bosnom behar probeharao, Danas sam OK, i mada mi ovaj album neće biti omiljeni, vrlo brzo ću ih naučiti napamet, i danas ih znam, a mnogi stihovi će me boleti i tešiti, istovremeno, i kao nadobudnu tinejdžerku i kao odraslu ženu, godinama i decenijama kasnije.
Kažu da se do univerzalnog značenja najlakše stiže preko lokalnog, pa ću, recimo, kradom poistovećivati Sarajevo iz pesme Je li Sarajevo gdje je nekad bilo, sa svojim gradom kada odem na studije u svoj drugi grad; sve što je srcu drago, daleko je.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
