Srđan Dragojević ima filmove koji su sam vrh domaće kinematografije. Svoju projekciju “Lepih sela” imao je i Spilberg kome se ovaj naslov baš svideo. Ipak, pored svih tih priznanja i oficijelnih nagrada, Dragojević ima i štek scenarija koji nikada nisu pretvoreni u filmove, ili su na čekanju. Na Velikim pričama je krenuo feljton “Crveni” koji se bavi mogućnošću da je SFR Jugoslavija preživela.
U isto vreme, njegov roman “Lajk” (takođe nastajao na Velikim pričama) je bestseler čiji je prvi tiraž već rasprodat. Na sam dan nekadašnjeg velikog praznika države koja nije preživela, SFR Jugoslavije, Dragojević je bio gost u podkastu Velikih priča “Rosić i drugovi” čiji je početak logično bio posvećen nekadašnjoj zemlji.
Tito, partija i nagoveštaj novog doba u kafani “Manjež”
U trideset i dva nastavka je na Velikim pričama krenuo moj drugi roman, “Crveni”, koji se događa u SFRJ 2026. u jednoj dimenziji u antiutopiji u kojoj je ta socijalistička Jugoslavija opstala i preživela i dosta je napredna. To je jedno totalitarno društvo iako ustav SFRJ iz 1999. dozvoljava razne vrste odnosa, znači i trojke i četvorke, i sva LGBT prava su ustavom zagarantovana, a Kosovo je najbogatija republika jer je marihuana legalizovana i proizvodi se pretežno u kombinatima u Prizrenu. Međutim, građani Kosova i dalje teže secesionizmu, tako da se jedna od epizoda romana i zove “Kosovo republjik”.
A da li sam verovao pred kraj osamdesetih, u realnosti ondašnje SFRJ, da će ta zemlja da opstane?
Ma kako nisam? Bilo je tu pukotina, naravno, ali svi smo mi verovali u opstanak SFRJ jer te osamdesete godine su bile doba otopljavanja, liberalizacije, delimičnog odustajanja od kulta Tita. Bio sam tada urednik književnosti u listu “Student” i čak smo se i mi sprdali sa štafetom i sa Titom, nisu samo Slovenci. To se malo i zaboravilo a Slovenci su postali etalon demokratizacije, ali nije bilo baš tako. “Student” je bio često na meti SUBNOR-a. U redakciji smo imali jednog tipa, koji je posle postao poznati političar, za koga smo znali da je drukara, i kad je on bio tu mi bismo se pred njim “primirili” sa idejama jer bi ih on prijavio kome treba, a onda kad on ode…
A da li smo naslućivali da dolazi drugo vreme? Pa bila je negde 1986, 1987. godina, imali smo redovan običaj da gledamo film u Kinoteci, nekad od tri sata, nekad od pet i trideset, često i oba filma, i onda odemo u kafanu “Manjež”. Tu se skupljala studentarija, ljudi iz bendova, slikari, i dođemo mi jedno veče sredinom januara pred “Manjež”, krenemo da uđemo, kad ono – ne može. Rezervisali su neki celu salu, proslava Srpske nove godine.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
