Možda i najveća sportska, ili u ovom slučaju fudbalska laž je da se prvenstvo ne osvaja sada, nego u maju. Naravno, osvajanje prvenstva se slavi u maju – ili kad ste već nedohvatljivi ostalima i kada vam predaju pehar – ali sve svakako osvaja i u novembru. Pogotovo kada ste u situaciji u kakvoj je Arsenal.
Ovog vikenda Topnici su igrali zadnji od ekipa koje se smatraju legitimnim kandidatima za titulu prvaka. I normalno da im je rezultat iz Newcastlea (gdje je Manchester City poražen s 2-1) i Liverpoola (koji je neočekivano pregažen od Nottingham Foresta s 3-0) ispao kao velika prilika.
Ali, da se ne lažemo, nije to prvi put da su konkurenti Mikelu Arteti i društvu otvarali njive plodne. Samo, umjesto da se rastrče i razigraju, oni bi zapinjali, podapinjali sami sebi i otvarali prostor nekome trećem, redovno gubivši trku. Zato su zapravo subotnji rezultati u neku ruku izgledali i kao pritisak na leđima Arsenala, koji je uz to u problemima s povredama – ne bi bilo nikakvo čudo da im se velika prilika i to protiv najvećeg rivala srušila ravno na glavu.
Ali ovo je bio drugačiji Arsenal. Oprostite na direktnosti u novembru, i možda će nam ovakav zaključak svima zajedno skočiti na nos ili se zabiti ravno u usta, ali ovo je bio šampionski Arsenal. Izuzmemo li jedan kraći period kod primljenog gola, Artetina ekipa bila je apsolutno dominantna i bez problema je gazila Tottenham. Spursi su čak dobrim dijelom djelovali frustrirano, jadno, nemoćno, svjesni činjenice da su u ovoj utakmici tu samo da statiraju, da scenografija bude malo šarenija.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
