Ne pamtim (NE PAMTIM!) kada sam poslednji put na kraju filma, u bioskopskoj sali, bio potpuno ponesen osećajem da treba da ustanem i aplaudiram.
I ustao bih i aplaudirao da nisam stidljiva sisica i da nemam pedeset godina, pa mi ne priliči (više) da ispadam smešan.
Ali učinilo mi se da je takav vajb u celoj sali. Da svi guše oduševljenje, jer odavno nisu bili u prilici da ga zbog nečega ispolje. Naročito ne u ovoj meri!
“Predator: Badlands” je deveti film o doživljajima svemirskog varvarina “iz plemena Jatudža”. Deveti! Predator je preživeo Schwarzeneggera, preživeo je duele sa Alienom, preživeo je Shanea Blacka, i neočekivano je oživeo u prvom od tri filma o Predatoru koja je do sada snimio Dan Trachtenberg. Da, tri. Dva samo ove godine! Iako vam oba preporučujem, “Badlands” je već sad u sopstvenoj kategoriji.
Sada ću zauzeti vašu (verovatnu) trenutnu poziciju. Predator me ič nije zanimao u životu. Jedan (ne)obični, antipatični negativac, serijski ubica među vanzemaljcima, takoreći, neka vrsta mehaničkog neprijatelja, pravi rival androidnom Švarciju. Hladan i nepobediv. Ne tako zavoljen kao Alien, ali s obzirom na hiperprodukciju, očigledno sa dovoljnom bazom fanova.
Nisam siguran ni da je dosegao neke metafizičke nivoe, kao Alien. Pre mi deluje da je zaživeo kao neko B-čudovište, vizuelno upadljiv, napadan, ali bez neke naročite ličnosti, zgodan da se “primenjuje” iz filma u film.
Zato su ključne reči pre odlaska u bioskop bile (i ostale): nezanimame i neočekivano.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
