Amos Oz, jedan od najblistavijih umova ljudske vrste u poslednjih sto godina, govorio je za Jevreje i Palestince da je “potrebno da živimo jedni pored drugih, a ne jedni protiv drugih”. Protekle decenije su samo cementirale međusobnu dehumanizaciju i izbrusile ekstremističke snage na obe strane, koje su u međuvremenu postale većinske u nameri da igraju na sve ili ništa.
I pored primirja u Gazi, na horizontu nema dugotrajnog rešenja za Izrael i Palestinu. Stanje na prostoru od reke Jordan do Sredozemnog mora osuđeno je da se pogoršava, a ne da se poboljšava. Motiv je vrlo jednostavan: cilj ultranacionalističke vlade u Jerusalimu nije Gaza – ona je od starta samo instrument za ostvarivanje političkih ciljeva – stvarni ulog u partiji koju oni igraju je Zapadna obala, odnosno kreiranje tzv. Velikog Izraela.
Lideri ultranacionalističke desnice Bezalel Smotrih i Itamar Ben Gvir iskoristili su fokusiranost planetarne javnosti na Gazu da pojačaju tzv. kolonizaciju Zapadne obale, ili kako je oni zovu, koristeći biblijske izraze, Judeje i Samarije. Uz pomoć izraelske vojske i policijskih snaga pod komandom Ben Gvira grade se nove kolonije, a u Knesetu su pokrenute dve zakonske inicijative za proglašenje aneksije Zapadne obale.
Reč je o kontraproduktivnim inicijativama budući da Izrael defakto kontroliše već gotovo šest decenija Zapadnu obalu i praktično ne bi dobio ništa što već nema, dok bi formalizacija aneksije Zapadne obale proizvela automatski prekid odnosa sa arapskim zemljama koje su prethodne izraelske vlade mukotrpno gradile od Šestodnevnog rata 1967. godine do danas.
Gaza nikada nije bila viđena kao prioritet u Jerusalimu, što se videlo i kroz odlazak izraelskih kolonista i vojske 2005. godine i prepuštanje tog uskog pojasa uz Mediteransko more Hamasu. Na drugoj strani, Judeja i Samarija za religiozni deo izraelskog društva imaju specifično značenje jer su oko današnjeg Nablusa i Hebrona nikla dva jevrejska kraljevstva – severno Izrael i južno Judeja.
Preimenovanje Zapadne obale u njena biblijska imena Judeja i Samarija nije samo toponimski nacionalizam, prisutan na svim meridijanima planete, već deo preciznog i dugoročnog plana nacionalističkih i ultranacionalističkih političkih krugova u Izraelu: anektirati Zapadnu obalu i kreirati tzv. Veliki Izrael.
Imajući u vidu sve markantniji religiozni pečat novog Izraela, koji sve manje liči na onaj o kojem su sanjali Teodor Hercl, Ben Gurion, Golda Meir i Moše Dajan, u novoj “biblijskoj državi” zauzimanje “biblijskih” mesta ima teološko-političku težinu i veliki propagandni efekat.
Za samo šest decenija prešli smo put od Ben Guriona, koji je razmišljao da ostavi “Zid plača” Palestincima na upravljanje, i Moše Dajana, koji je cinično-retorički pitao svoje pretpostavljene pred vratima Starog grada u Jerusalimu: “Zar nam baš treba ovaj Vatikan?”, do ministara Bezalela Smotriha i Itamara Ben Gvira, koji žele da inkorporiraju i formalno u sastav Izraela Istočni Jerusalim, Nablus i Hebron, sve sa “Pećinom patrijarha”.
PRODUŽENA NAKBA
Glavni arhitekta aneksionog plana je ministar ekonomije Smotrih. On je javno predstavio mapu Judeje i Samarije koja predviđa da 82 odsto teritorije u potpunosti pređe pod suverenitet Izraela, a da preostalih 18 odsto bude pod ograničenom vlašću Palestinske samouprave.
Međutim, kolonizacija Zapadne obale, ili kako je Palestinci oslovljavaju “Produžena Nakba”, počela je sa premijerom Jicakom Rabinom pre više od 30 godina. Svi njegovi naslednici su samo nastavljali započeti posao, koji je doveo do toga da danas u Istočnom Jerusalimu i u ostatku Zapadne obale živi preko 700.000 Jevreja, uglavnom ultranacionalista i ultraortodoksnih.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
