Brutalizacija autoritarnog režima – na balkanski način

Svi nastavci feljtona dostupni OVDE.

***

Matija Bećković objavio je nedavno knjigu “Moj drug Đido” – sa zapisima i sećanjima na razgovore sa Milovanom Đilasu.  Ovom knjigom se, na neki način, nadovezuje na “Dnevnik Milovana Đilasa – Raspad i rat” (Izdavač Vukotić media), u kojima je najpoznatiji disident od 1989. do 1995. redovno zapisivao detalje razgovora i susreta sa  vodećim intelketulacima doba – opozicionarima tadašnjim i budućim, ponekima i bliskim vlastima – razgovore sa Ljubom Tadićem, Mihizom, utiske i priče koje bi čuo od Dese Trevizan, Mirka Kovača, Slavka Goldštajna, šta su mu govorili ambasadori Francuske, Velike Britanije ili SAD (posebno su zanimljivi razgovori sa Cimermanom i njegovom suprugom), šta bi čuo i šta bi rekao brojnim stranim i domaćim novinarima koji su kod njega dolazili… Ali, glavni likovi njegove priče bili su Matija Bećković i Dobrica Ćosić. A posebno Matija.

Za Dnevnik Milovana Đilasa je verovatno dobro što su se u javnosti pojavili trideset godina pošto su pisani, za nas bi možda, samo možda, bilo bolje da su bili dostupni ranije, iako bi i to ranije – a to su nas ovih trideset godina za nama nučile – zasigurno bi bilo kasno. Da je tada, kada su pisani – od 1989. od kada je ponovo mogla da se čuje njegova reč, na početku stidljivo, izvan najbližeg prijatelja i zainteresovanih sagovornika, pa do pred poslednje dane života1995. godine – bilo (dovoljno) onih koji bi znali da ih pročitaju, verovatno bi i ove tri decenije bile sasvim drugačije. Neizbežnost nesreće koja je zadesila nekadašnju Jugoslaviju, zemlju koju je Milovan Đilas stvarao, samo je jedan od motiva ove nesvakidašnje hronike našeg propadanja.

Nadovezujući se na izvode koje smo objavili iz Bećkovićeve knjige, donosimo vam i feljton zasnovan na dnevničkim zapisima Milovana Đilasa.

Svi nastavci feljtona dostupni OVDE.

***

3. januar 1993..

Javim se Mihizu da mu čestitam izbor za poslanika. Mihiz: Nije to za čestitanje – gledaću da se toga što pre otarasim! – Ja: Ipak je neka pravda na kraju, u starosti… – To mu se izgleda svidelo, pa mi čestita N. g., a i ja njemu.

Potom sam mu ispričao Vens-Oven plan za BiH, kako sam ga čuo na stranim radio-stanicama. Mihiz: Glavno je da prestane rat. – Ja: Da, ali i da se uradi nešto da ne bi ostao kvasac novih sukoba. – Mihiz: Makar i bilo novih sukoba, ali važno je da sad prestane… – Mihiz pita: A šta je to Dobrici – da se ne nameću modeli Bosni? Najbolje bi bilo za Bosnu protektorat Ujedinjenih nacija. – S tim sam se složio, jer je to i moja ideja, poodavno.

Ali zanimljiva je evolucija Mihizova (i Matijina, na drukčiji način) – odricanje od ujedinjenja Srba u jednu državu, mada on nije nikad ni bio tvrdi pristaša “Velike Srbije” (za razliku od Dobrice)…

5. januar 1992.

Iz jutrošnjeg tel. razgovora s Draganom Antićem, povodom feljtona u “Politici” o “slučaju Đilas” (koji on pravi s inteligentnom jednostavnošću): Milošević nije za ostavku Dobričinu… – Ja: Ne treba mu novi lom… – Pa da! – Oko Šešelja Dragan misli da ga Milošević neće dugo trpeti: to mislim i ja, a rekao sam da je Šešelj ojačao na štetu SPS. Dragan je pitao Miloševića: A šta će da radi Dobrica, sad kad je Panić oboren i nema nikakvog organizovanog političkog uporišta? – Milošević: Otići će kod patrijarha, da patrijarh moli da ostane… – što se i dogodilo. Na moje zaobilazno interesovanje – da li iza izjave Hadžića da Dobrica nema ovlašćenja zastupati Srpsku Krajinu, Dragan je odgovorio potvrdno, uz njegovu i moju nadopunu: da Slobodan ne želi sada obaranje Dobrice, ali ni njegovu preveliku nezavisnost: treba da se zna ko je šta i ko šta drži… Dragan ne predviđa velike unutarnje promene, smatra da Ženevska konferencija o miru u BiH nije bez izgleda: i ja tako, mada čujem popodne u “Argumentu više”, izjavu Karadžića, ti izgledi blede: nego će se i Karadžić i njihovi mentori predomišljati pred pretnjom vojne intervencije i manevrisati dok ne dođe voda do poda. (Uzgred: Karadžić tvrdi da je BiH bila srpska država, sem jednog malog dela, da su Muslimani postali od Srba: Zašto, onda, ubija svoj narod.) Karadžić će manevrisati pomoću svoje Skupštine, koja predstavlja “90% srpskog naroda”, a on nju – ko đoja ne može ništa bez Skupštine i naroda…

Vens-Ovenov plan o deobama u BiH izgledao mi je nerealan, ali sada, kad je objavljen – budući da je uključio etnički princip u provincijama – izgleda mi drukčiji, tj. u osnovi realan i prihvatljiv.

7. januar 1993..

Slušajući sinoć Dobričino “obraćanje naciji” s mukom sam se otimao utisku da je rešen objaviti rat Evropi i Americi: svi su neprijatelji, Srbi, tj. srpska vođstva u BiH nevinašca, ni rečce o “srpskom” kršenju ljudskih prava, proizvoljne analogije s Berlinskim kongresom 1878, napad na projekt Ženevske konferencije koju treba da prihvati itd. itsl. Ali to ima i drugu stranu: zastrašivanje užasima intervencije, najteža situacija Srba u 20. veku – priprema odstupnice, ustupaka. Tako je onaj prvi ratoborni deo samo pravdanje stvarnog napuštanja vlastitih ideja: mi vidimo nepravde koje nam se čine, ali nema se kud. Govor namenjen svima, ali koji će malo ko shvatiti i prihvatiti sem onih koji su za mir. Pred kraj kritika partija i lažnih rodoljuba – to je dobro, mada nekonkretno – ko su ti “rodoljubi”? – a na kraju apel za koncentracionu vladu: ko bi u toj vladi bio? Svi! Radi čega? Da svi prime odgovornost za prihvatnje ultimatuma! Takva vlada – rogovi u vreći koji bi razbucali vreću pre nego su se strpali u nju…

***

No razmišljajući noćas o Dobrici: složio bih se s Aleksom i Latinkom Perović da je Dobrica najznačajniji Srbin u drugoj polovini 20. veka, ali mi se čini i da će biti najtragičnija ličnost te polovine – u zbrci do koje je i sam doveo, pokopaće i svoje ideje, koje nisu ni bile realne: Lakše je boriti se nego predati se, a Dobrica je prisiljen da borbu završi predajom – trebalo je o predaji razmišljati pre nego je borba otpočeta…

Na telefonu s Matijom: najpre smo čestitali jedan drugom Božić, a potom o Dobričinom govoru: slažemo se u dlaku, s tim što je Matija uočio i Dobričin strah od 27 marta (tj. vojnog udara). Na moju primedbu da će Dobrica-Milošević imati teškoće u objašnjavanju zaokreta ka miru, napose s bosanskim Srbima, Matija kaže da su vođstva tih Srba ekspoziture ovdašnjih viasti, a inače (u svom humorno-sarkastičnom stilu): Proglasiće da su pobedili – kao četnici!…

Razmišljajući još o Dobrici: on se po mom sudu gubi, a uzeo je i pogrešnu ulogu “oca nacije” i pozu tragične zabrinutosti, a za to nije vreme, niti ima uslova – nema organizovane političke baze. Zabluda je bila osnovna ideja – svi Srbi u jednoj državi, a iz te zablude su proizišle i naopake metode. U svojoj suštini Dobričine ideje su one iz 19. veka, što se odražava i u njegovom patetično-tragičnom stilu, koji sam ja davno nazvao “zadihanim”. Žao mi ga je i rado bih mu pomogao kad bih mogao i kad bi on to zatražio…

10. januar 1993.

Matija juče kod mene (subota popodne).

Sem razgovora o politici, uvek zanimljivog i za mene, vezanog za kuću, informativnog, pričali smo o literaturi i religiji i doživljaju groba Hristovog. Negde u toku razgovora o tome, Matija je izneo misao, ili domišljanje, da je na Lovćenu postojala crkvica pre one koju je Njegoš ozidao i da je tu bio dogovor o Istrazi: Nije Njegoš slučajno izabrao baš to mjesto da se sahrani – to je centar, to je za Crnogorce najviši vrh na svetu. – Ja sam unosio u to racionalne razloge: Istrage nije ni bilo, verovatnije je da je zaverenički skup održan na Ivanovim Koritima. – Ne, nego baš tu, navrh Lovćena. Ne na drugom vrhu, nego baš tom Njegoševom. – Za Matiju je to nepobitna činjenica, čim je ušla u njegovo poetsko-metafizičko saznanje: tako i jeste – istina je ono što je poezija i verovanje…

Pričali smo o Dobrici – o njegovom nesigurnom, nestvarnom položaju. Matiju je neko važan pitao da li M. Panić ima izglede da dođe i bude šef opozicije – Matija je odgovorio da nema. Ja sam dodao: Nisu glasali za Panića, nego protiv Miloševića – Panić ne bi dobio više glasova od kapetana Dragana da nije, sticajem okolnosti ispao vođa protiv Miloševića. – Matija: Dobio bi jedan od sto!…