Kada želimo da procenimo koliko smo srećni, obično sebe pitamo da li se dobro osećamo, koliko smo uspešni, koliko smo kompetentni, da li smo dovoljno voljeni. Kao psihološkinja bavim se pitanjima subjektivne dobrobiti ili, jednostavnije, sreće i zadovoljstva životom. Često ih “merim” u istraživanjima i poredim ljude po dobrobiti koju osećaju, ispitujem šta joj doprinosi a šta je ograničava. Ali, ako malo bolje pogledamo, ovo određenje dobrobiti koje kao psiholozi koristimo je vrlo ograničeno. Nije da previše kritikujem psihologe, zapravo je način na koji subjektivno doživljavamo dobrobit takođe vrlo ograničen.
Kada se zapitamo koliko smo srećni, obično podrazumevamo neke osnovne životne potrebe: da dišemo čist vazduh, pijemo čistu vodu, jedemo bezbednu hranu, živimo u harmoniji sa okruženjem. Ono što za nas predstavlja dobrobit, obično je iznad svega toga. Možda u tome i jeste problem.
Čovečanstvo se, izgleda, malo preigralo. U fokusu na postignuće, konzumaciju i osećaj zadovoljstva, izgubili smo potpuno iz vida neke stvari koje nikada nismo smeli da zaboravimo. Izgubili smo iz vida svoje okruženje kao i druga bića sa kojim ga delimo. Savremena nauka ukazuje na to da su veze koje nas povezuju sa drugim životinjskim vrstama i životnom sredinom mnogostruke i složene.
Bitna implikacija ove činjenice je da nema smisla razdvajati dobrobit ljudi (koja nam je najvažnija), dobrobit sredine (koje se setimo kada upadnemo u smog) i dobrobit životinja (na koju pomislimo ponekad, obično kada se dramatično krši). Postoji samo jedna dobrobit, koja nas sve povezuje. Ukoliko se usmerimo na usko shvatanje dobrobiti čoveka, ispuštajući iz vida ostale aspekte životne sredine, ovo nam se vrati kao bumerang.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
