Jasenka Lalović: Ovo je moja lista 10 najboljih romana

Izbor: Jasenka Lalović

Deset romana

Ovaj roman postavlja ono večito pitanje koje svakog od nas lomi: šta smo spremni da sačuvamo onda kada je najlakše da odustanemo? Da li su najveće ljudske borbe one unutar nas, u odbijanju da postanemo neko koga ne prepoznajemo? Da li je ćutanje naša tvrđava u koju se sklanjamo pred nepravdom i strahom? Da li je to tamnica ili utočište? U ovom romanu pronalazim najtananija ljudska promišljanja o svemu ljudskom u čoveku. Verujem da svako doba treba da ima jednog Mešu. Fali ta njegova posebna emocija.

Imam tu fascinaciju mostovima. U njima ne vidim samo sponu između dve obale, već i snagu da se ukroti voda ispod nje. Poput vremena koje neumoljivo teče. Dve strane, dve uporednosti koje se nikad ne dodirnu, ali svedoče jedna o drugoj. Nespojivosti koje se međusobno podupiru. Da li nas dotiču razdaljine koje ostaju među ljudima čak i kada ih spajaju mostovi? Andrić ne posmatra događaje koje menjaju vlasti i granice, već ih posmatra kroz ljude koji te promene moraju da žive. Ovaj roman treba čitati i razumeti kroz njegovu višeslojnost, jer ništa nije onako kako se čini.

Ovaj roman mi je blizak zbog slobode kojom prati tok svesti, dopuštajući da misli skrenu, zastanu, vrate se… Sećanja se nikada ne slože po redu, prepliću se, ponekad se teško prate, ali baš u tim procepima se nalaze odgovori. To je ono što svako od nas teško imenuje, ali je svestan prisutnosti tih dilema. Možda mi se dopada jer sam pronašla srodnost sa Prustom, bez namere da ih poredim. Desnica je maestralno pokazao da i u mirovanju može da se odvija čitav jedan život. U tome je snaga našeg uma.

Lalić mi je blizak jer potičem iz tih krajeva. Planina je prostor na kome se čovek lako izgubi, ostaje sam sa svojim strahovima, dilemama, odlukama… Čak i kada se kreće poznatim stazama, one ne nude sigurnost. Postavlja se pitanje šta je čoveku dozvoljeno da učini da bi preživeo. Kada se ruše moralni okviri po kojima se vlada? Šta ih opravdava, a šta ostaje kao večna osuda? Ono što me fascinira kod Lalića jeste snaga kojom definiše uslovljenost ljudske svesti i savesti. Valjalo bi da ga češće čitamo.

Ovo delo je za mene naš „Mali princ“, knjiga koju zavolimo kao deca, a razumemo kao odrasli. Maestralnost Ćopića krije se u sposobnosti da kroz smeh progovori o najozbiljnijim temama: ratu, prijateljstvu, preranom odrastanju… Remek-delo koje valja uvek iznova čitati. U njemu se kriju odgovori na pitanje kako zalečiti duše koje ovi prostori iznova ranjavaju. Možda je odgovor u pokušaju da se svemu priđe onako kako su to njegovi junaci činili.

Ovaj roman biram ne samo zato što trenutno i sama pišem o ljudima koji odlaze i koji ne stižu tamo gde suštinski pripadaju, već i zato što ovo delo postavlja pitanje ljudskih odnosa kao posledice tih kretanja. Na tom putu, koliko pretekne od čoveka, a koliko se zauvek izgubi? Tada se postavlja ono suštinsko pitanje: da li se ikada vratimo ili je to još jedan odlazak? Između tih odrednica dešava se život. Posebno me dotiče čežnjiv ton u romanu, tako osoben za Crnjanskog.

Svako vreme ima svoje lagume, svoje mračne hodnike u kojima se kriju mnogi odgovori do kojih je teško doći. U ovom romanu prepoznajem snagu žene da se suoči, ali i njenu odgovornost pred odlukama. Lagum je prostor u koji čovek sklanja ono o čemu ne može da govori, ali sećanja iz njega naviru i onda kad su gurnuta u najdublji mrak. Ovaj roman biram jer verujem da je važno imati svest o tome da se istorija svakog od nas, grada u kome živimo, pa i zemlje ne završava dokle god neko čuva i prenosi sećanja, bila ona lepa ili ne. Naša su.

Ovo delo biram jer se na listi nalaze samo romani. Kiš sigurno zaslužuje da bude na listi najboljih. Način na koji postavlja pojedinca u odnosu na istoriju koja pokušava da izbriše njegove tragove suočava nas sa sopstvenim strahovima: šta će biti posle nas i da li smo ostavili valjan trag na vremenskoj pravi?

Ovog autora često citiram. Jedan od njih se našao na koricama mog romana ’’Koliko je visoko do neba, toliko je duboko do ljudske duše’’. Naizgled mali svjetovi pojedinca jasno oslikavaju vreme i prostor na kome stasavaju. Dopadaju mi se priče o hercegovačkom ljutom kršu koji oblikuje ljussku svest, njihove sudbine… Valjda i u tome vidim korelaciju sa onim što mene inspiriše u mojim romanima.

Odličan roman koji dočarava vreme u kome strahovi prethode samom događaju. Do koje granice nas strah čuva, a kada počinje da nas porobljava? Ovaj roman nije sasvim po mom književnom ukusu, ali mi se čini kao dobar odabir u odnosu na savremeni trenutak.