Koliko imamo “užičkih republika”?

Čudo je taj demokratski centralizam, stara komunistička fora koju je usavršio predsednik SPS Ivica Dačić. Ni iskusniji, teorijski i praktično potkovani, socijalisti neće baš javno reći “demokratski centralizam”, ali će nizom floskula poručiti da je njihova partija moderno organizovana i da se njeni unutrašnji odnosi zasnivaju na demokratskim načelima organizovanja, delovanja a i odgovornosti, po čemu je lider i primer na srpskoj političkoj sceni. Dakle, demokratska načela organizovanja, a ne “subordinacija”, odnosno hijerarhizovana slepa poslušnost, kao kod većinskog koalicionog partnera SNS.

I odnos partije prema njenom visokom funkcioneru Branku Ružiću, potpada uslovno pod “demokratski centralizam” SPS, pravi ili fingirani. Eto, istekla je i šestomesečna suspenzija kojom je Ružić kažnjen zbog učešća u demonstracijama i protestu protiv vlasti, što je, kako je tada ocenjeno, bilo suprotno odlukama i politici SPS. Iz ove partije ističu da je odluka o ukidanju suspenzije doneta automatski i da o njoj niko nije posebno odlučivao. Ružiću su ponovo vraćene funkcije koje je imao pre odluke o suspenziji. Vraćena mu je funkcija potpredsednika Glavnog odbora, člana Predsedništva i člana Glavnog odbora. I ono što je najvažnije, vraćena mu je mogućnost da može da govori u ime partije kojoj pripada.

I Branko Ružić je progovorio, ali gle iznenađenja za neke – nije otišao na televiziju N1 odakle je navodno rekao nešto suprotno politici SPS, odakle je navodno nervirao Vučića i njegove, odakle je probudio nadu naivnijem delu opozicione javnosti da se pojavljuju pukotine u režimu i da socijalisti – sa Ružićem umesto Dačića – možda mogu da ponovo krenu putem “moderne levice”. Da se okane izvornih principa patriotske, slavske, levice u koje ih je povratila inercija višegodišnje koalicije sa naprednjacima, koji su u srpskom političkom darvinizmu ipak poslednji u lancu ishrane. Odnosno, da socijalisti ponovo presaldume i budu jezičak na vagi.

Ružić je, sasvim je očigledno, shvatio partijske drugove koji su naglasili kako se u SPS “poštuje individualizam i subjektivitet delovanja članova i funkcionera, ali i odgovornost i efikasnost za poštovanje i sprovođenje odluka organa partije”. I onda su drugovi zaključili da su retke partije sa takvom unutarpartijskom demokratijom, u čemu ima uslovne istine za sve one koji poznaju anatomiju SPS, njeno funkcionisanje i manifestacije “demokratskog centralizma”, pa kad je reč i o uslovnim neslaganjima i njihovim prevazilaženjima. Uglavnom, uvažavajući sve te principe, koje je i sam stvarao, Branko Ružić se nije ponovo pojavio na N1 da eventualno u emisiji “Iza vesti” (gde se oprobao) ili nekoj drugoj nastavi tamo gde je stao, već se pojavio na televiziji “Hepi” u njenoj gledanoj emisiji “Aktuelnosti” koja podržava svaku, pa i ratnu politiku Rusije i njenog predsednika Putina. Što je neko u lojalističko-zavetničkom delu vlasti, delom i u SPS, mogao da shvati i kao indirektnu “samokritiku”.

Na pitanje da li je njegova nekadašnja odluka da dođe u “Iza vesti” lična ili politička, da se iskorači ka medijima koje Vučić ne kontroliše, Ružić je nekad na N1 rekao da – zavisi kako se pogleda. Što ne mora da znači da i sada pojavljivanje u “Aktuelnostima” zavisi od toga kako se pogleda. Ako je na N1 (a nije bilo samo jednom), nastup Ružića mogao da se s jedne strane pogleda kao jasna kritika gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića (da vodi “infantilnu politiku”), kao uslovna kritika Aleksandra Vučića (jer je uspostavio sistem s jasnom subordinacijom, koji funkcioniše na način da daje rezultate i proizvodi pozitivne efekte), kao uslovna podrška Draganu Đilasu (pa što ga ne uhapse ako je kriv zbog nekih tamo “miliona”), sada se nastup u “Aktuelnostima” ne može gledati drugačije nego kao (geo)politička potvrda stavova nedavne sednice Glavnog odbora SPS na kojoj je zaključeno da je osnivač SPS i njen prvi predsednik Slobodan Milošević prva žrtva “obojenih revolucija”, i to u vreme kad taj termin nije ni postojao. I kao što je nekad tvrdio da je lična odluka onoga koji se bavi politikom i politička odluka, pa i pojavljivanje na N1, onda isto valjda važi i za Ružićevu odluku gde će nastupiti na neki način premijerno i simbolički bitno nakon okončanja takozvane suspenzije u SPS.

Povodom kontroverznih nastupa na N1 Ružić je rekao: “Ako je dolazak bilo kog političara na bilo koji medij politička odluka, onda Srbija nije daleko dogurala.” Nije i dalje, jer u Srbiji postoji asimetrični medijski aparthejd i Ružić je jedan od retkih koji je imao luksuz (delom možda i hrabrost) da prekrši njegova pravila. Jedno isključuje drugo, tako da je sad zaista teško zamisliti da bi Ružić ponovo otišao na N1. Mada nije teško zamisliti demokratsku javnost koja bi rado prihvatila da im Ružić još jednom “proda ciglu”. To što je prihvatio generalnu liniju partije i povinovao se pravilima “demokratskog centralizma” koja je prekršio stvarno ili fingirano, ne znači da Ružić i dalje ne održava sitan žar kakvog-takvog koalicionog kapaciteta SPS i mogućnost da ova partija kao dokaz da u Srbiji nema “nulte tačke” (ni 2000, ni 2012), može da prekrši zakone fizike i da se odupre (sa Dačićem ili bez njega) liniji horizonta koju je prešla ulazeći u gravitaciju naprednjačke crne rupe gde od koalicionih partnera na kraju ostanu samo froncle.