Postoji nešto duboko ironično u načinu na koji zavist izlazi na površinu: ona nikada ne ostaje tiha, nikada ne ostaje skrivena. Zavist ima potrebu da se izrazi, da provali napolje, i to ne kroz dostojanstvo, već kroz karikaturu. I upravo tada nastaje raskol između onoga što bi neko želeo da pokaže i onoga što zapravo pokazuje. Zavist, kao unutrašnji nemir, razotkriva se kroz manjak samokontrole, a manjak samokontrole neizbežno vodi ka najbanalnijim logičkim greškama.
Niče je pisao da je „zavist najtiši ubica” i da je njena priroda da ne može da podnese tuđu snagu. Kada emocija preplavi osobu, mišljenje se muti. Argumenti postaju konfuzni, rečenice pune pukotina, a ono što se iznosi kao „kritika” više liči na lični obračun nego na dijalog. I tu se otvara čitava pozornica logičkih promašaja: ad hominem napadi, karikiranja i zamene teza, zaključci koji se ne izvode iz premisa nego iz osećaja povređenosti. To nije racionalno mišljenje, to je zavist prerušena u rečenicu.
Najčešća odbrana onoga ko nema argumente jeste upravo napad na ličnost. Ad hominem je uvek prvi znak da logika pada pred naletom zavisti. Kada se više ne zna šta da se kaže, kaže se „ti”.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
