Izgleda da moramo još jednom o Srbima i Hrvatima

Bejah u iskušenju da preuzmem Stajnbekov naslov “O miševima i ljudima”. Srećom, odoleh. Bilo bi i preterano neumesno. Možda i uvredljivo. Drago mi je što odustadoh. U najmanju ruku, loše bi zvučalo. A to nikako ne bih želeo.

Klonim se polemike s neistomišljenicima. Izbegavam raspravu s kritičarima. Svako ima pravo na svoje mišljenje, ma koliko neutemeljeno.

Ne pišem o ljudima. O pojedincima. O individuama. Zanimaju me prevashodno fenomeni. Dabome, istorijski fenomeni na prvom mestu. Tome sam, poznato je, posvetio najveći deo svog profesionalnog rada.

Zato ovo slovo ne treba shvatiti kao repliku dvojici komentatora iznetih stavova od pre neku nedelju. Takav pravac, ubeđen sam, nikud nas ne bi odveo. Poslužio bi jedino uzajamnom potiranju, naslađivao naglašene taštine i stvarao nepotrebnu kontroverzu. Mnogo je blagotvornije da svako ostane pri svom gledištu, a da poštovanom čitaocu prepustimo konačan sud. Povrh toga, pribojavam se neravnopravnosti u projektovanoj, može biti i priželjkivanoj, debati. Istorija je, pored svega, moja struka, evo već bezmalo pola veka.

Na koncu konaca, moj predmetni tekst o nesporazumima Srba i Hrvata trebalo bi razumeti u celini, jer on i predstavlja celinu. Jedna rečenica istrgnuta iz konteksta, kako se obično kaže, gubi svoj originalni značaj i može lako biti naopako protumačena.

Nemam, i ne pretendujem imati, tapiju na istinu. Gruntovni list. Trudim se izgraditi što uravnoteženiju sliku naše skorije južnoslovenske prošlosti, veoma svestan do koje mere su odnosi i osećanja Srba i Hrvata opterećeni obostranim traumama. Jednostranostima i predubeđenjima.

Stoga ću, ovom zgodom, zanemariti mogućne lične animozitete što bi poneki od mojih vernih čitalaca mogli gajiti sproću moje malenkosti. Ne verujem da se radi o porudžbini. Bilo bi isuviše zlobno.

Elem, posle ovog suvoparnog, no neizbežnog uvoda, dajem na uvid nekoliko usputnih opaski.

Laiku koji bi da se meša u istoriju, kao i priučenom istoričaru, događa se jedna fundamentalna pogreška. Ova je pogreška metodološke prirode, ali joj je uzrok ideološko uverenje. Reč je o projekciji sadašnjosti u prošlost na osnovu vrednosnih ocena. Ono što im se ne sviđa, ili protiv čega su u njihovom vremenu, vezuju za negdašnji, najčešće pogrešan, uzrok od pre stotinu i više godina.

Primera radi, koju dodirnu tačku imaju kralj Aleksandar Obrenović i Zoran Đinđić? Da li ih išta povezuje i čini sličnima? Dve različite ličnosti, dve različite epohe, dva različita doživljaja politike i vlasti, dva posve drugačija motiva za ubistvo. Ni posledice nemaju ničeg zajedničkog.

Majski prevrat je otvorio vrata ustavnosti, parlamentarizmu i demokratiji u tadašnjoj Srbiji u skladu s tadašnjim evropskim normama i postulatima; Đinđićeva pogibija zaustavila je put Srbije ka ustavnosti, parlamentarizmu i demokratiji u osvit dvehiljaditih. Poslednji Obrenović je bio autokrat i uzurpator vlasti; Đinđić je verovao u evropsku Srbiju. Aleksandar Obrenović patio je od poremećenih emocija prema roditeljima u zagriženom sukobu; Đinđić je bio zrela osoba, ostvarena i uspešna, u najboljim godinama. Itd., itd…

Eto kuda, u konačnici, vodi amaterizam u istoriji. I uzaludan pokušaj da se na silu pronađu razlozi i objašnjenja složenih istorijskih fenomena.

Takvim, prilično prozirnim, vratolomijama, autor najvećma sebe ogoljuje. Nesvesno, može biti i podsvesno, pokazuje svoja ograničenja i predrasude. “Parti pris”, rekli bi braća Francuzi.

Prosta je logika ova. Protekli događaji bi mogli imati uticaja na aktuelne, ali aktuelni nikako ne bi mogli uticati na pređašnje. Ova (ne)istorijska inverzija, istorija okrenuta naglavačke, spada u klasične, i neretke, anomalije u mišljenju onih koje je Slobodan Jovanović onomad krstio “poluintelektualcima”. Kad sam već kod Slobodana, za nedovoljno obaveštene, njegov je izraz “odisaj naroda”. Nije zgoreg znati. Elementary, my dear Watson. Elementary, indeed.