Nedavno mi je u vidokrug ponovo, ponajviše na mrežama ušao Hulio Iglesijas. Nekoliko uzastopnih storija sa njegovim pesmama i tekstova o njegovoj personi učinilo je da mi nostalgične melodije ponovo pomiluju ušne školjke i podsete na sate i sate u kojima je moj tata besomučno vrteo njegove diskove u kolima, dok bismo se vozili nekud, na njegov Jadran koji je najlepši i nema mu ravnog.
Moj tata je, kao i većina Jugoslovena, tvrdio, a neki to i dalje čine, da je naša obala najlepša, da nigde nema te borove šume, svežine, tog vetra, mirisa, da je sve manje lepo. A on je valjda dobro mogao da proceni, jer je bio u Dominikanskoj Republici, u tom screensaver tropskom krajoliku, i to opet, ni manje ni više nego u hotelu koji je vlasništvo Hulija Iglesijasa. Dominikanski all inclusive, kasnih devedesetih, u hotelskom kompleksu omiljenog pevača bio je nešto posebno, zbog čega je Hulio porastao u očima mog tate, i pre nego što je uživo na koncertu otpevao “Tamo daleko”.
A da je poživeo dovoljno da pročita ovaj moj tekst, tata bi se sigurno razočarao u njega, ili bi u neverici negirao to da Hulio nije savršen, ili bi mu oprostio, kao što je oprostio Oliveru Dragojeviću što neće da drži koncert u Srbiji. Hulio je vrednost po sebi, etalon stila, nečeg evropskog, jer je Madriđanin, ali i kosmopolitskog, jer je živeo širom sveta i pevao na raznim jezicima, ne samo španskom.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
